Partizan-Orlean (EL-III kolo)

Igrači Orleana, gotovo plašljivo, bacaju poglede ka tribinama. Razumem ih, verujem da ovako nešto, u svojim karijerama, nisu doživeli. Četiri minuta pre početka utakmice kreće: “Da volim crno-bele…”. Svi do jednog ustaju i pevaju. Francuzima je poručeno, na naš način: “Dobrodošli u Pionir, dobrodošli u Beograd”!

Piše: Željko Ilić

Već naviknuti na uspehe, takoreći razmaženi igrom naših momaka u prethodne dve sezone, isčekivali smo utakmicu sa Orleanom u prilično čudnoj atmosferi.. Da se kojim slučajem ova utakmica igrala pre godinu dana, išli bismo u Pionir i ne razmišljajući o rezultatu, i možda bi se samo neko kladio sa koliko ćemo razlike pobediti. U pobedu pak, niko ne bi sumnjao.

U četvrtak smo, međutim, svi do jednog pričali kako pobeđujemo, a ipak je vazduhu visila čudna strepnja. Baš zato 40-ak minuta pre početka utakmice u hali je vladala tišina, za nas potpuno neprirodna. Ko god prati košarkaške utakmice Partizana jako dobro zna da tokom tekuće sezone nikada nije bilo ovako tiho pred neku utakmicu. Niko nije znao da li je to dobar ili loš znak. Da li je to bilo samo zatišje pred buru ili nešto drugo? Svi su ćutali i grickajući semenke “nešto” isčekivali.

U tom trenutku Francuzi istrčavaju na teren, započinju zagrevanje i čak uspevaju da pocepaju mrežicu na košu. Dok se ista menjala na “njihovom” košu prešli su da šutiraju na naš, naravno, ispraćeni salvama zvižduka. Shvatili su gde su došli i da je bolje držati se svoje strane terena.

Utom eto i naših momaka. Prethodnu tišinu zamenjuje grmljavina. 3-4000 ljudi pola sata pred početak utakmice peva gromoglasno i utisak je da je hala ispunjena do poslednjeg mesta. Ako bi neko spolja slušao, mislio bi da je ne samo utakmica uveliko u toku, već da se rezultat lomi.  Igrači Orleana, gotovo plašljivo, bacaju poglede ka tribinama. Razumem ih, verujem da ovako nešto, u svojim karijerama, nisu doživeli. Četiri minuta pre početka utakmice kreće: “Da volim crno-bele…”. Svi do jednog ustaju i pevaju. Francuzima je poručeno, na naš način: “Dobrodošli u Pionir, dobrodošli u Beograd”!

Na obe strane utakmica započinje stegnuto. Kako na terenu, tako i na tribinama. Deo jače ekipe navijača je na stadionu Partizana, gde se u isto vreme igra fudbalska utakmica u Ligi UEFA, pa tako “fali” nekih 1500 ljudi, da bi Pionir i izgledao kako smo navikli. Ipak, uskoro prolazi početna stidljivost i sve je glasnije, ne primećuje se nedostatak “fudbalskih navijača”. Kako na tribinama, tako i na terenu, ide nam odlično – dolazimo do +10. Što zbog naših grešaka, što zbog sudijskih odluka do kraja poluvremena  prednost pada na +5. Dule ne izdržava pritisak i na minut pre kraja poluvremena dobija “tehničku”. Atmosfera u Pioniru dostiže tačku ključanja, Bo se baca na parket i osvaja jednu loptu. Grobari u transu nagrađuju požrtvovanje svog igrača! Bez sumnje francuski trener je bio najsrećniji čovek kada je odsviran kraj poluvremena.

Drugo poluvreme je proteklo u talasima, i na terenu, i na tribinama. Uprkos tome što ni u jednom trenutku naša pobeda nije dolazila u pitanje, nije se dozvolilo da Francuzi igraju bez pritiska sa tribina. To je jasno pokazao gest njihovog trenera, kada je,  zbog nervoze, bacio tablu za crtanje. Ređaju se: zakucavanja, trojke, rampe, bacanje Vraneša za loptu… Sve to utiče na događanja na tribnama i diže na noge i onaj deo Pionira koji obično mirno sedi i ne reaguje na takav način na dešavanja na terenu. Na kraju +7, možda malo, koliko smo očekivali i kako je utakmica tekla, ali ipak je pobeda najvažnija!

Iako nismo bili u punom sastavu, iz Pionira smo otišli više nego zadovoljni i pobedom i sjajnom atmosferom. Siguran sam da će već na sledećoj utakmici biti još bolje.