Partizan – Efes Pilsen (93:92)

Partizan je po ko zna koji put pokazao da respekt koji mu košarkaška Evropa ukazuje nije slučajan, i da iako skromnog budžeta i neiskusnog rostera reprezentuje košarku u esencijalnom smislu, protežirajući timski duh, izvanredno taktičko umeće i motivacioni faktor velikog trenera Duška Vujoševića pretaču u istinske trijmfe.

Četvrtak, 11.12.2009, Beograd

Piše: Mastro mostro

Još jedna nezaboravna Partizanova evroligaška noć zauzela je svoje mesto u nepreglednom i neprekidnom decenijskom nizu veličanstvenih trijumfa, radosti, ponosa i neverovatnih uspeha. Svih ovih godina svaka od tih noći podsećala je jedna na drugu, ali na kraju svake, sumirajući proživljeno, siguran sam da je ipak svaka na svoj način potpuno drugačija, posebna, specijalna, jedinstvena i neponovljiva, i da ostaje za pamćenje i podsećanje kao još jedna stavka za ponos u prebogatoj istoriji najslavnijeg košarkaškog kolektiva na ovim prostorima.

Partizanov evro četvrtak je poseban dan za svakog ko voli ovaj klub i košarku. Groznica iščekivanja, blagi nemir koji odvlači pažnju sa realnog života, punog briga i problema i usmerava misli na predstojeći duel; ustreptalost, trema i blagi strah koji se približavanjem megdana preobražava u neopisiv osećaj moći, grobarskog zajedništva, vere u nemoguće, snage da se izgara do pobede ili časnog poraza je stanje koje je teško dočarati, a koje itekako vredi doživeti i ponovo doživljavati, dok ne priznate sebi da ste neizlečivo navučeni.

Sam čin ulaska u nadaleko čuvenu Halu Pionir, penjanje uz socrealistične betonske stepenice dok osećate kako se zidovi tresu u ritmu bubnjeva i tapšanja dlanova, huk koji se pojačava kako se bliži ulazak u halu, trenutna zaslepljenost svetlošću reflektovanim od parket po kome se rastčava crno bela „kaznena ekspedicija“, je čin i ritual i potreba i zadovoljstvo.

Tada više nego ikad zavidim momcima što imaju sreću, čast i privilegiju da pod svodovima bastiona srpske košarke biju bitku za najvoljeniji tim, jer u košarkaškom sportu je oduvek bilo, a i sada ima puno igrača koji su ostvarili vrhunske  karijere, osvajali trofeje i priznanja, punili novinske stupce i obezbedili pokoljenja u finansijskom pogledu; ali ipak su retki oni koji su imali jedinstvenu priliku da dožive slatki osećaj trijumfa ostvarenog na krilima frenetičnog navijanja najboljih navijača na svetu. Na tu temu je pred ovaj meč pričao i hrvatski reprezentativac Mario Kasun, koji mi onako istetoviran, grub i nezainteresovan ne izgleda kao neko ko bi to izjavio iz puke kurtoazije ili želje za dodvoravanjem, već je kao i Sani Bećirović prošle godine, potencirao tu priču o Grobarima kao velikoj snazi i ogromnom pokretaču, zato što je to istina i što je to suština i draž takmičarskog bavljenja sportom dokazivati se i boriti za svoje navijače i sa njihovom bezrezervnom podrškom „ginuti“ i pobeđivati za boje i ime kluba.

Nakon što su se tribine ispunile do poslednjeg mesta, uključujući i prolaze, i nakon što su na predstavljanju pozdravljeni domaći, a izviždani gostujući igrači, usledio je „splet“ patriotskih pesama i podsećanje Turaka i njihovih bula na Obilićevo rasporavanje „od trbuha do bijela vrata“ Cara Murata, i onda po dobro uspostavljenoj tradiciji na tri minuta pred početak počinju taktovi nezvanične himne „Da volim crno-bele“, koju svako ko dolazi u Pionir zna i rado peva bez obzira na glasovne mogućnosti, muzikalnost i stid od pevanja, jer ta izvanredno prepevana melodija predstavlja duhovno ujedinjenje svih u hali i svojevrsno dizanje morala pred početak boja. Cela scena pevanja hiljada ljudi u glas, reči pesme i melodija od koje podilaze žmarci i ježi se koža, bila je začinjena spektakularnom koreografijom crno-belih srca na kartonima i viorećim barjacima.

Sama utakmica počinje na očekivani način: stegnuto, čvrsto, tvrdo, pomalo u grču, kako na parketu tako i na tribinama, jer akteri velikog duela predosećaju da će ovo biti veče koje treba bukvalno preživeti, te se svi pomalo štede da bi psihički i fizički izdržali predstojeći pakao.

Vraneš u početnih pet brzo ustupa mesto „superMariću“ koji će svojom apsolutnom dominacijom obeležiti susret. Borba na terenu se zalaufava i poeni padaju prelako kad je Partizanov način igre u pitanju. Efes, kao izrazito napadačka ekipa, forsira brzu košarku, sa puno trčanja i brzih šuteva. Bez greške pogađaju spolja, probijaju ulazima na polaganje, sve ih hoće i čini se kao da ne mogu da promaše. U cepanju mrežice prednjači naš stari znanac i veliki dužnik Čarls Smit, koji silno motivisan i rasterećen, kako i treba da bude jedan tako prekaljen igrač, pogađa nemoguće.

Zatečen razvojem meča i sjajnim šuterskim startom protivnika, Dule Vujošević je nezadovoljan i nervozan zbog  činjenice ga njegovi igrači ne slušaju i ne prate instrukcije po kojima je pre svih trebalo zaustaviti baš Smita, pa makar i „ sekiricom“ po rukama u cilju da mu se ne dozvoli da lako otvori meč i uđe u seriju. Smita u stopu prati „janjičar-delija“ Rakočević i slovenački reprezentativac i eks NBA-ovac, odlični Boštjan Nahbar, pa čak i dugajlija Kaja Peker zabada važnu trojku.

Na svu sreću ni Parizanovi igrači im ne ostaju dužni, Roberts otvara meč šutem za tri, za njim i Veseli pogađa trojku od tablu baš kao i Đekić iz ugla na isteku napada, i na taj način sprečavaju neminovno odlepljivanje Efesa na dvocifrenu razliku.

Partizanova publika, karakteristična po izuzetnom poznavanju igre i trenutka kada treba da se aktivnije uključi, pojačava decibele podsećajući šta „Grobari rade kada ne ide“. Rašić prvi upada u trans, rastrčava se, asistira, pogađa dve trojke i jedan šut iz naskoka za održavanje podnošljivog minusa.

Marić sve vreme bukvalno raznosi centre Pilsena i beleži fantastičan učinak vrtoglavo dižući indeks uspešnosti, a u kontroli skoka i dominaciji pod košem ima veliku pomoć i podršku od Robertsa koji sve uočljivije stabilizuje svoju igru podređujući se maksimalno ekipi i ispunjavanju zadataka.

Drugo poluvreme se nastavlja prema scenariju iz prvog. Igra se koš za koš, nijedna ekipa ne uspeva da se odlepi, i dalje se igra čvrsto ponekad i grubo, a Efes shodno svom ogromnom napadačkom potencijalu briljira sa preciznim šutom i visokom koncentracijom u igri.

I pored opšteg mišljenja da je suđenje bilo korektno, lično ne mogu da se oduzmem utisku da je prema Santijagu prikazan prevelik sudijski respekt u nekoliko situacija kada je bio „zalepljen“ od strane Slavka i Lorensa, kao i činjenicom da mu nijednom nije sviran faul kod postavljanja bloka u fazi napada. U svakom slučaju Partizan nije imao domaćinsko suđenje sa kakvim se suočava i koje proživljava na svojoj koži kada gostuje po Evropi.

Raspoloženog Smita u drugom delu egzekutorski menja naš stari „ljubimac“ Igor Rakočević, momak koji je svesno propustio priliku da zaduži srpsku košarku i koji je možda zbog svog sebičnog ponašanja na uštrb patriotizma više omražen od strane Grobara nego što nam je štete naneo, jer po stečenim navikama koje nosi iz matičnog kluba najslabije partije i najveći strah pokazuje u mečevima sa Partizanom. Međutim, na našu žalost večeras je Igor odigrao vrhunsku partiju, smireno pogađajući iz najtežih situacija i malo je falilo da nam „dođe glave“.

Kako se utakmica bližila kraju Partizanovi nosioci postajali su vidno umorniji i istrošeniji. Zbog pete lične na polovini četvrte četvrtine iz igre ispada Roberts koji nije imao veći napadački učinak ali je snagom, borbenošću i iskustvom značajno doprineo sigurnosti u reketu, osvojio mnogo lopti, pomagao… Za za njim na klupu odlazi i kapiten Pera Božić, a u samom finišu i vihorni Bo MekKaleb, a publiku koja ne posustaje u frenetičnoj podršci svojim igračima, sve više obavija zebnja da će biti teško izdržati duel sa ekipom koja svoj pucački potencijal u potpunosti demonstrira tokom celog meča.

Međutim, kako to kod Partizana već uobičajeno biva, u ključnim momentima najkuražniji i najraspoloženiji u tom trenutku preuzima stvar u svoje ruke. Na scenu stupa Dušan Kecman, koji igrački  osporavan da je na zalasku karijere i izmaku snaga, pokazuje svoju veličinu, demonstrira hrabrost i rešenost da preuzme ulogu lidera kad je najpotrebnije te na na trojku Rakočevića odgovara trojkom u prelomnim trenucima meča, pogađa dva bacanja i u poslednjem napadu na 2 sekunde pre kraja uz blok Marića rutinerski ubacuje šut  sa posta za veliku pobedu i početak slavlja, lagano i sigurno nas odvevši na ogromnih i nedostižnih jedan razlike označivši kraj retko teške borbe i utakmice za anale.

Ali iako je Dule Kecman bio meč viner i čovek koji je direktno doneo Partizanu još jednu veličanstvenu pobedu, najvažnija figura meča bio je fenomalni Aleks Marić sa partijom za udžbenike, 34 poena i 16 skokova, te rekordnim indeksom uspešnosti od 49 poena. Skromni momak velikih gabarita i ogromnog srca, koji nas je za kratko vreme navikao da svojom dominantnom igrom nosi ekipu sa frapantnim indeksom uspešnosti, večeras je odigrao partiju kojom je pokazao da je igrač kakvog odavno nismo imali, da je pravo blago i novo veliko ime u zlatnoj istoriji Partizana. „Raznosio“ je neizmenično po parketu Efesove centre, odličnog Kaju Pekera, iskusnog i namazanog Santijaga i na klupi od Atamana zaboravljenog Kasuna, čineći ih nemim posmatračima njegovih skokova, kucanja, blokova.

Bilo je interesantno gledati selektora Dudu Ivkovića kako se oduševljava igrom, kretnjama i učinkom kršnog australijskog Srbina i prosto mi je za neverovati da iskusni vuk neće učiniti sve da indeksno najkorisnijeg igrača Evrolige ne priključi svojoj reprezentativnoj škvadri koja prosto vapi za igračem takvih kvaliteta i karakteristika. Treba reći da Duda nije krio oduševljenje prodorima Boa MekKaleba, ali je malo verovatno da bi i njega mogli da gledamo u plavom dresu.

U stolicama pored samog terena pored svih standardnih posetilaca isticao se i Dejan Milojević, Partizanova nesuđena četvorka, koji je aktivno pratio meč u društvu vaterpoliste Gocića. Tolika Milojeva blizina parketu razbuktava maštu i uliva nadu ćemo ga do kraja sezone možda i videti sa loptom u ruci i crno-beloj trinestici na leđima.

Istambulski pivarski gigant, jedan od najvećih sponzora najeminentnijeg evropskog klupskog takmičenja, ekipa nabudžena igračima enormnih primanja, ali igrača sa nespornim kvalitetom, oboren je na pleća u grotlu uzavrelog Pionira. Partizan je po ko zna koji put pokazao da respekt koji mu košarkaška Evropa ukazuje nije slučajan, i da iako skromnog budžeta i neiskusnog rostera reprezentuje košarku u esencijalnom smislu, protežirajući timski duh, izvanredno taktičko umeće i motivacioni faktor velikog trenera Duška Vujoševića pretaču u istinske trijmfe.

Publika ih je sinoć zasluženo nagradila stojećim ovacijama i ponavljajućim bisevima. Ostaje nam da verujemo da ova priča nema kraja i da će na naše zadovoljstvo a u korist mladog tima čiji je napredak evidentan iz nedelje u nedelju bajka trajati i dalje i da ćemo i dalje imati zadovoljstvo da se zajedno radujemo velikim pobedama i uživamo u vrhunskoj evroligaškoj košarci.