I kada ne budeš prvi ti…

Posle sinoćnje utakmice, Grobari se slažu u jednom: „vredelo je izgubiti od aktuelnog šampiona Evrope da bi se doživelo ono što su navijači po završetku priredili akterima u Pioniru“.

mastro mostro, 05.03.2010

„I kada ne budeš prvi ti,

I kada se čuju zvižduci,

I tada ću Partizane znaj

Da te volim ja…“

…orilo se Pionirom skoro čitav sat posle utakmice u kojoj je Partizan poražen i u kojoj nije uspeo da iskoristi prvu priliku, i po tradiciji kolo pre kraja, overi plasman u najboljih 8 Evrope.

Niko ko se oseća Grobarom, nije napustio halu po završetku meča, ostalo se u dugo… Pevalo se i tapšalo, ritam se pojačavao, crno-beli akteri vratili su se na bis, niko nije bio tužan… naprotiv, na licima navijača jasno se videla sreća, ozarenost, ponos, inat, ispunjenost i zadovoljstvo. Sve to sa punim pravom i velikim razlogom, jer je i sinoć kao i mnogo puta u vremenu iza nas, ekipa Partizana igrala svom snagom i punim srcem, ne štedeći se u borbi i nameri da zabeleži još jedan istinski trijumf.

Ali aktuelni šampion Evrope sinoć je pokazao svu svoju veličinu i snagu. Došli su da igraju za svoju čast, da brane svoje ime i da pobede na mestu gde je najteže pobediti. Došli su da prekinu za njih ali i celu košarkašku javnost, neverovatan i potpuno neočekivan niz od četiri uzastopna poraza u četvrtfinalnoj fazi.

Večiti dušebrižnici Partizanovih uspeha, nadmeno ali u suštini glupavo su konstatovali, da je „stari prodavač“ utakmica svog tima,a u korist svoje prve ljubavi-Partizana, „Naš“ najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke, gospodin Željko Obradović, ostavio jednog od najboljih centara Evrolige Nikolu Pekovića u Atini, i ostatak ekipe doveo u Beograd na ekskurziju, sa obaveznim obilaskom nadaleko čuvenih splavova, te da će „ponovo pustiti“ crno-bele.

Međutim, PAO je pored poštenja sinoć demonstrirao skoro svu svoju ogromnu snagu i suvi kvalitet, u koji valjda niko ko iole poznaje košarku nije ni sumnjao. Pokazali su da je izostanak njihovog plasmana u narednu fazu jedno veliko i neprijatno iznenađenje, pravo čudo koje malo ko mogao i da pretpostavi.

Ono što su zeleni sinoć odigrali u prepunom Pioniru, može se opisati kao prava košarkaška lekcija po zamisli vrhunskog trenera i u izvođenju izvanrednih igrača ogromnih primanja, adekvatnih kvalitetu koji poseduju. Gledati važećeg šampiona na delu, sa košarkaškog aspekta je prava privilegija. Demonstrirali su igru koja je delovala impresivno po svojoj preciznosti, sigurnosti, snazi, iskustvu i samopouzdanju.

Iako je i Marusi prikazao u Beogradu dosta dobru partiju, najbolja ekipa koja je kročila u Pionir u ovoj sezoni je bez sumnje PAO, i ako ponove približno dobru partiju i naredne nedelje protiv svog gradskog rivala u svojoj OAKA Areni, ne treba sumnjati u Partizanov siguran prolaz dalje, bez obzira na ishod naše utakmice u Blaugrani.

Odbrana Atinjana bila je na šampionskom nivou… brza, agresivna, snažna, čvrsta, oštra, istrajna u nameri da se ispoštuje dogovoreno… udvajanja i utrajanja Partizanovog MVP-ja, zgusnut reket po cenu otvorenog šuta za plejmejkera Bo Lestera, odlična kretnja, sprečavanje protoka lopte, dobra i pravovremena postavljanja, čitanje Partizanove igre, požrtvovana pomaganja, iskusna preuzimanja… jednostavno, sve što su grčki šampioni sinoć prikazali bilo je u domenu vrhunskog.

U napadu su Atinski zeleni dominirali… pogađali su lako i u frapantno visokom procentu. Dru Nikolas je demonstrirao kako izgleda, igra i koliko znači jedan klasan šuter, pogodovši 6 trojki iz 6 pokušaja, i to u igri u kojoj je Partizan pokušavao sve ne bi li ga zaustavio. U potpunosti ga je ispratio Perperoglu koji je imao poneki promašaj, ali su ti promašaji ostvareni pri šutevima koji su ispaljeni u poslednjim sekundama napada, ali i svi pogođeni.

PAO-va imena od kojih ledi krv u žilama i zastaje knedla u grlu: neponovljivi Dijamantidis, odlični Batist, NBA-ovac Hejslip, uvek opasni Spanulis, neugodni Focis, „Naš“ Tepić, talentovani Šermandini i Kalates… odigrali su iskusno, kvalitetno i racionalno, na način koji dolikuje višestrukim šampionima Evrope, u potpunosti ispunivši dogovoreno iz svlačionice, i impresirani ali ne i uplašeni grotlom Pionira pobedili zasluženo i ubedljivo.

Mora se sportski priznati da je Partizan sinoć bio nadigran i pobeđen od strane bolje, kvalitenije, skuplje i trofejnije (ima i takvih) ekipe, sa kojom je bila čast podeliti megdan. Vujošević je taktički bio nadmudren od strane svog kolege/pobratima Željka, koji je meč spremio do najsitnijih detalja, kao da je u pitanju Finale Evrolige.

Marić kao naš najbolji igrač je bio zauzdan agresivnom odbranom koja je i bila postavljena tako da se na njega obraća najveća pažnja. Rašić je opet bio neshvatljivo preplašen, i nije pogađao niti smeo da preuzme odgovornost u važnim trenucima, što je činio u mečevima koje smo prelamali u svoju korist. Roberts malo primetan, zadavljen i izgubljen u teškoj borbi sa atinskim gorostasima. Kecman,Vraneš, Veseli i Božić ugušeni u odličnoj odbrani PAO-a, otežanom kretnjom kroz polje i slabom koncetracijom u šutu. Jedini koji se kod Partizana izdvojio po učinku ali i po zalaganju je Bo MekKaleb, koji je kidao, skakao, padao, grizao po parketu i u trenucima kada nije išlo hrabro napadao koš kroz reket išavši hrabro i ludo, direktno na PAO-ve centre.

Posle sinoćnje utakmice, Grobari se slažu u jednom: „vredelo je izgubiti od aktuelnog šampiona Evrope da bi se doživelo ono što su navijači po završetku priredili akterima u Pioniru“.

Ja sam zbog toga i pored poraza bio neopisivo srećan, ponosan i uzbuđen…a mogu samo da zamislim kako je bilo igračima i koliko je lepo i uzvišeno sa parketa bilo posmatrati stojeće ovacije, zaglušujuće reči pesme podrške i tapšanje hiljada ruku u ritmu „ko jedan“.

Sa sinoćnjim, meni lično veoma vrednim iskustvom, siguran sam da će Partizanova predivna priča trajati večno.