Osvojen je Žućko, oboren Marusi

mastro mostro, 26.02.2010

Burna nedelja za KKP počela je prošlog a trijumfalno se završila ovog četvrtka, sinoćnjom pobedom, velikom i važnom (što selektor Duda reče podvigom), nad odličnom ekipom atinskog Marussija, tima koji je ove godine zabeležio nekoliko fantastičnih rezultata i pobeda nad komšijskim ekipama Panatenaikosa i Olimpijakosa. Svašta se izdešavalo za samo sedam dana… Kup Radivoja Koraća u Nišu… iznurujući polufinalni duel sa naoštrenim Hemofarmom… pa klinč borba i trijumf protiv starih Partizanomrzaca ekipe FMP-a, i slikanje Pere Kapitena sa novim peharom osvojenim u devetom uzastopnom finalu bez poraza. Ali tenzija i rivalitet Limenki i Partizana, odnosno čelnih ljudi dva tima, nije završen u dvorani Čair, već je izmešten sa parketa u medije, gde je otpočeo specijalni rat destabilizacije protivnika „poverljivim informacijama“ o transferu najtalentovanijeg domaćeg centra u najbolju srpsku ekipu, i ta priča nije doživela epilog do početka Partizanovog do sada ključnog EL meča, a po svemu sudeći kraj ćemo sačekati na leto.

Na kraju, još jedan pehar je u Partizanovoj trofejnoj vitrini, Aleks Marić je neočekivano dobro započeo svoju reaktivaciju u prvi tim, pomalo i na uštrb momaka koji su u njegovom odsustvu žaririi i palili parketom, a ekipa je generalno potrošila mnogo energije i isceđena ali zadovoljna i spremna na nova iskušenja, vratila se u Beograd da bije bitke u najvažnijem, elitnom evropskom takmičenju.

Meč protiv Marusija je bio „biti il ne biti“ za Partizan. Najteža utakmica za igrati i pobediti jer su bodove svi već bar u svojim ličnim kalkulacijama još po izvlačenju grupa ubeležili i sa njima kao sigurnim računali. Takve utakmice mogu biti mučne za igranje i naporne za gledanje, što sinoćnja sigurno jeste bila… većina posmatrača se dan posle osećaju podjednako umorno i istrošeno kao i sami akteri na parketu.

Pionir kao i uvek kad su čarobne evroligaške noći prepun, i pored novouvedene prakse strogo kontrolisanog ulaska i pooštrenog kriterijuma puštanja u halu, koji je za cilj imao da spreči da se na jednu propusnicu ulazi više puta. Iako je ovom restrikcijom dosta ljudi ostalo napolju, Hram košarke je ponovo ličio na crno-belo grotlo ispunjeno do poslednjeg mesta… po dvoje na stolici stoje, podesti zakrčeni, prolazi začepljeni, ali navijači samouvereni, nasmejani i nestrpljivi da prožive još jednu pobedu i daju sve od sebe i svojih dlanova i grla, da se prestigne atinskih -9.

Izlazak igrača Marusija na zagrevanje dočekan je frenetičnim i zaglušujućim zvižducima koji su igrače atinskih crno-žutih zaista “takli”. Ali, umesto preplašenosti i zebnje, na njihovim se licima dala primetiti iskrena reakcija oduševljenja doživljenim čudom, o kome već godinama bruji košarkaška Evropa, i nanjima je primetan bio udar adrenalina, od koga su počeli da skaču jedan na drugog i da se bodre, i već tad je postalo jasno da će ova utakmica biti jezivo teška za igru i da će za pobedu biti potrebno mnogo truda, znoja i borbe.

Utakmica je bila očekivano teška i pre bi se mogla opisati kao rovovska bitka dva predana košarkaška stratega čije su zamisli igrači disciplinovano sprovodili u delo ne gubeći koncentraciju ni fokus na zacrtani cilj, sve vreme meča vrebajući i neštedeći se u izgaranju. Taktičko nadmudrivanje dva trenera ipak je zasenila borbenost i predanost igrača oba tima. Prštalo je na se strane… pod koševima rat… guranje, štipanje, laktovi, blokovi… tvrdo, muški, beskompromisno… bacanje po parketu (gde je Aleks dokazao da je nekad bio golman, a Bo i Lee da su se navukli na Partizan), pogibija za svaku loptu, borba za svaki posed i svaki pedalj parketa.

Marusi, kao retko ko do sad, nije podlegao atmosferi u kojoj su se prastravljivale i najhrabrije i najodvažnije evropske ekipe. Njih kao da je grobarski huk dodatno motivisao da istraju u onome zbog čega su došli u Beograd, i za šta su se spremali najmanje nedelju dana… da odnesu dva „ko kuća“ velika boda, koja bi njima značila siguran prolaz dalje. Kao posledica pozicije u kojoj nisu imali ništa da izgube a u kojoj su mogli mnogo da dobiju, Marusijanci ulaze u meč rasterećeno i samim tim veoma sigurno i samouvereno. Šutiraju skoro pa nepogrešivo, odrađuju uigrane napade vrlo precizno, deluju kao veoma kvalitetna, uigrana i odgovorna ekipa… i za sve sinoć prikazano (kao i za neosporni uspeh u ovogodišnjem nastupu u EL) bivaju nagrađeni aplauzom beogradske publike, što je malo kome pošlo za rukom.

U odbrani su igrali plitko, zgusnuto pod košem,. Sprečili su protok lopte, spuštanje na Marića (po meni uz dozvolu sudija, preagresivno i sa puno batina), sprečavajući prodore i provocirajući šut Partizana za tri poena, koji je proradio tek u završnici meča. Takvom postavkom igre su i sprečili da se Partizan razmahne u svojoj najjačoj odlici– skoku u napadu, pa je i uobičajeno veliki broj koševa iz drugog i trećeg napada, sinoć izostao.

Napad Marusija je većim delom funkcionisao perfektno, pogađali su mnogo šuteva iz pozicija koje su ostvarivali dobrom napadačkom igrom, besprekorno odigravanjem postavljenih napada, sa puno kretnji, trčanja, blokova i nesebičnosti, ali i hrabrosti da se šutira i tako poništi većim delom odlična i angažovana Partizanova odbrana, dovodeći pri tom navijače do ludila fantastičnim procentima pre svega za tri poena.

Pelekanos se nadavao trojki za rekord svoje karijere, i po broju pogođenih i po procentu uspešnosti, a i kada bi smo uspevali da ga zaustavimo, pojavio bi se i „trpao“ Kajmakoglu. Amerikanci Kejz i Lukas vrlo dobri i prilično nezgodni  u oba pravca, a eks Cibos Homen, posebno „napaljen“ zbog prošlogodišnjih frustracija, tukao je pod koševima kao lud demonstrirajući svoju sirovu snagu, al’ istini za volju, pogađao je i neke vrlo teške šuteve koje prošle godine ne bi pogodio ni slučajno, ni na treningu, a kamoli u ovako važnoj utakmici.

Barcokas je dokazao da je jedan od najtalentovanijih evropskih trenera pred kojim je velika karijera. Njegova ekipa je jedna od najuigranijh i najkompaktinijih koje smo gledali u Beogradu, iako je konkurancija bila zastrašujuće jaka.

Sa druge strane, Partizan je, nažalost, igrao koliko mu je protivnik dozvolio, što je ove godine u Pioniru posebno, vrlo redak slučaj. Primetno je bilo da je zbog niškog umora izostao onaj poznat i prepoznatljiv deo utakmice kada Partizan ubrzava do maksimuma i lomi protivnika bez obzira o kome da je reč. Bilo je sinoć takvih momenata u igri, ali ne u kontinuitetu i zato je po mom mišljenju izostalo prestizanje minusa iz prve utakmice. Bo Mekkaleb i Lorens Roberts, pružili su odlične partije, prikazali zavidan nivo zalaganja i borbenosti, preuzimali odgovornost na sebe u prelomnim trenucima, i apsolutno opravdali svoje verovatno najviše ugovore u timu Partizana. MVP regularnog dela Aleks Marić, je takođe odigrao prilično korisno, pogotovu kad se u obzir uzme da je još u periodu reinstalacije u sistem, i kad se zna koliko je batina sinoć popio od pregrubih dugajlija u crnim dresovima. Jan Veseli nije ponovio partije kojima je oduševljavao dok se Marić rehabilitovao, ali je pokazao kvalitet, odigravajući zrelo i pametno, pouzadno u odbrani i skoku, sa malo grešaka, i koristeći svoje prisustvo na parketu da odvuče pažnju na sebe i time pomogne saigračima da lakše dođu do poena. Kecman, Božić i Vraneš nisu briljirali, ali su se svojim doprinosom značajno ugradili u sinoćnji uspeh. Rašić mora i može bolje, baš kao i Braca Milošević.

Pritisku sa tribina odolele su i sudije na čelu sa glavnim šturmfirerom Jungebrandom koji se arijevskom nadmenošću, zalizan kao da ga je „krava pre utakmice po glavi polizala,“ ironično kezio dok su Partizanove tribine i klupa “penili” na mnoge perfidne odluke koje je narandžasti trio donosio, i čime su Partizan sinoć uskratili za prednost domaćinskog suđenja. Tolerisana je gruba kontakt igra, prebijanje i agresija na Mariću, a u mnogim situacijama nisu svirani faulovi i koš faulovi nad iskusnim igračima Partizana u situacijama u kojima se podrazumeva da se domaćinu to obavezno dosuđuje.

Razlika iz prvog meča nije prestignuta, iako se u jednom trenutku učinilo da je moguće i da je ostvarivo. Ali uzevši sve u obzir, navijači Partizana, pa čak i oni najoptimističnije pre utakmice, moraju da budu prezadovoljni ovom veoma važnom pobedom. Ostaju još dva meča, protiv sad već bivšeg šampiona Evrope PAO-a u Pioniru, i verovatno budućeg, strašne i za osvetu spremne Barselone u Blaugrani. Jedna pobeda u ta dva meča skoro sigurno overava plasman u 8 najboljih, a koliko će teško da bude ne smem ni da zamislim.

Ali zahvaljući nenormalnim rezultatima koje su Dule i družina ostvarili u ovoj sezoni, verujem da će se ova faza privesti uspešno kraju, i da ćemo uživati u četvrtfinalnim okršajima ko god bude imao nesreću da izvuče beogradski Partizan.