U Beograd dolazi Barsa!

Jedno je sigurno, pod svodovima Pionira bordo-plave očekuje paklena noć i uzavrela atmosfera kakvu sigurno do sada još nisu osetili, pošto verujem da ono što sleduje u sredu ni mi koji smo bili svedoci mnogih ludila, još nismo osetili.

mastro mostro, 02.02.2010.

Mesi, Ćavi, Inijesta, Anri, Ibrahimović, Pujol, Alveš, Valdez, Markez, Pike… Dobro ne baš oni, njih na travnatom terenu jednog od dva poluraspadnuta beogradska stadiona po svemu sudeći nećemo gledati u skorije vreme. Ali dolaze njihovi košarkaški pandani, u sportu kojim se bave podjednako veliki, dobri i ponajbolji, baš kao kolege iz fudbalske sekcije.

Sposobni predsednik FCB Đoan Laporta je provereni i veoma uspešni fudbalski recept, primenio i na svoju košarkašku sekciju, i obezbedio respektabilni budžet od nekoliko desetina miliona evra za igrače i trenera, sa koje veruje da mogu uspešno da reprezentuju katalonsku svetinju i nakon par godina preuzmu/povrate šampionski primat.

Ekipa je promišljeno skockana istinskim košarkaškim asovima: prvi „među jednakima“ je najbolja evropska dvojka i alfa napadač reprezentacije Španije Huan Karlos Navaro, levoruki ubica ledenog lica Jaka Lakovič, super-talentovani Riki Rubio, šuter starog kova preiskusni Talijan Bazile, leteći Vaskez, lukavi i nama uvek neugodni Lorbek, moćni Ndong, Barsina varijanta Kecmana Rože Grimau, te „sporedni“ Mikel, Sada, Moris, Trias… Čak i trener Paskval predstavlja fudbalsku verziju Gvardiole, jer je i on „ponikao“ u Barsi, „čistokrvni“ Katalonac koji zna veličinu i važnost najvećeg simbola ove nastajuće države. On je kao i njegov fudbalski kolega sinjor Sep, izdanak Barsinog sistema i koncepta, „odgajan“ i usavršavan da zna ko je i šta je košarkaška Barsa i kako treba da izgleda, kako da se ponaša i na kakav način da osvaja trofeje u svim takmičenjima u kojima učestvuje.

Barsa bez dileme igra najbolju i za oko najlepšu i najsadržajniju košarku koju je danas moguće videti, baš kao što španska reprezentacija u svojoj konkurenciji bez premca gazduje evropskom reprezentativnom košarkaškom scenom. Prototip su moderne evropske košarke, sa neodoljivim španskim temperamentom i karakterom. Brzo, ludo, agresivno, napadački, atraktivno, ubitačno. Ritmom lome i najdisciplinovanije ekipe, koga uvuku u svoju mašineriju tome nema spasa, ta ekipa biva smoždena do granice iživljavanja i poniženja. Napad je doveden do perfekcije, igra se brzo, lucidno, slobodno, intuitivno i improvizatorski na onaj dopadljivo razoružavajuć način. Protok lopte je pefektan, svi mogu sve, nema sebičluka. Napadi sevaju munjevito od trenutka kada se dođe u posed lopte, retke su situacije da uopšte dođe do postvljenog napada jer katalonski tim forsira kontre i polukontre, najbolje i najbrže trče i suvereno dominiraju tranzicionom igrom, gde napade lagano završavaju čak i šutem sa poludistance ili trojku u ranoj fazi napada, i to iz skoka ili natrčavanja. Jednostavno, mogu sve sa loptom da urade na terenu. Kao posledica takve postavke i opredeljenja, na utakmicama Barse sve pršti od atraktivnih asistencija, preciznih šuteva, alejupova, prodora, skokova, kucanja, kontri. Suvišno je napominjati da se slabe tačke tima ni ne naziru. Svaki igrač iz rostera u stanju je da iskoči i uskoči, preuzme odgovornost i odradi šta treba i šta se traži.

U njihovom nepobedivom nizu na parketima Evrolige stvorila se fama da ovaj tim može da izgubi samo u uslovima velikog pritiska i vruće atmosfere sa tribina. Prvi poraz su doživeli na Kanarima, što se dešava skoro svim gostujućim ekipama zbog udaljenosti i napornog puta u tropsku klimatsku zonu, a drugi poraz doživeli su relativno skoro na užarenom parketu Pamese gde ih je domaći tim, predvođen to veče izuzetno raspoloženim Perovićem, dobio u neizvesnoj završnici šutom uz zvuk sirene.

Jedno je sigurno, pod svodovima Pionira bordo-plave očekuje paklena noć i uzavrela atmosfera kakvu sigurno do sada još nisu osetili, pošto verujem da ono što sleduje u sredu ni mi koji smo bili svedoci mnogih ludila, još nismo osetili. Na mestu na kome su se „uplašili i najhrabriji“ će se suočiti sa bezmalo deset hiljada strašću obuzetih navijača, koji imaju ogromno iskustvo vršenja pritiska na najbolje evropske ekipe. Partizan je oslabljen prolongiranim povratkom MVP-a na parket, ali ujedinjen u nameri da svekošarkaškom auditorijumu gladnom iznenađenja priredi još jedno istinsko sportsko čudo. Stručni štab u svom maniru, iskusnih i prekaljenih košarkaških znalaca, „namazano“ spušta loptu podsećajući na surovu realnost razlike u debljini buđelara i činjenicu da i pored spektakularne pobede protiv atinskog šampiona, mi i dalje slovimo za autsajdere u ovoj grupi sa dva mega Giganta. Ali teško je ubediti nas „kojih je iz dana u dan sve više“ i koji pomno, godinama pratimo Partizan, da se ova utakmica, više nego ijedna do sad, ne priprema i skautira u cilju pobede, koja bi u ovakvoj konstelaciji snaga imala veličinu i značaj bezmalo osvajanja trofeja. Iluzorno je baviti se raznim taktičkim opcijama i predviđanjima jer postoji mnogo varijacija, ali opšta mesta koja određuju jednu ovakvu utakmicu su: zalaganje i borbenost koji moraju da budu na znatno većem nivou od protivnika, koncentrisanost u disciplinovano agresivnoj odbrani, strpljenje u napadu i sigurnost i mrnoća u realizaciji. Usporiti Barsu, učiniti im gostovanje najtežim za igru, daviti ih…

Bilo bi idealno kada bi uspeli do držimo rezultat oko egala u prve tri četvrtine, jer se do sada pokazalo da je Partizan u stanju da odigra poslednju četvrtinu neverovatno dobro, da apsolutno nadigra rivale snagom, skočnošću, pokretljivošću. Ne smemo da dozvolimo da se raspucaju i eventualno odlepe po cenu da moramo da ih bijemo po parketu. Naša najveća šansa je da odigramo snažno, oštro, a kad treba i grubo, a u svakom slučaju agresivno i angažovano, po cenu slobodnih bacanja, ali da ne dozvolimo da se razigraju, ni timski ni individualno. Biće mnogo teško, najteže u ovoj sezoni, ali mi verujemo, i sa tom verom po kojoj smo postali poznati i priznati u košarkaškoj Evropi, ispunićemo svoja mesta, prolaze i podeste Pionira i dati sve od sebe da „skinemo skalp“ najvećoj ekipi Starog kontinenta, i najverovatnije, budućem šampionu Evrolige..

Da li treba ponavljati mantru da se od momaka u belom dresu očekuje „samo“ da daju sve od sebe, da se bore, ginu, izgaraju, bacaju, kidaju? I da je već to „samo za sebe“, velika pobeda, bar za mene. Ali istina je, da u tom slučaju ni rezultatski trijumf nije neostvariv.