Atina je mali grad…

Samo dvanaest momaka. Dvanaest  hrabrih, dvanaest  ludih,  spremnih,  željnih…Dvanaest koji igraju srcem! Plus Čarobnjak.

Željko Ilić, 28.01.2010.

Samo da bude manje od deset razlike, da bude manje od deset razlike, manje od 10, samo manje… Juče je ta rečenica bezbroj puta napisana, isto toliko puta pročitana i prošla kroz glavu meni, i hiljadama drugih. Na kraju, tako i bi! Manje od 10 razlike. Za koga? Za onoga za koga smo svi i  želeli da bude, za onoga kome je ta mantra prolazila kroz glavu danima!

Da sam kojim slučajem sinoć pisao ovaj tekst sastojao bi se samo od kratkih slogova: “Joj, uh, to, bravo…”. To bi bili nesuvisli počeci nekih rečenica. Više od toga nije se moglo ni izustiti, ni setiti. Kao u bunilu šetao sam po kući, ne znajući ni gde sam, ni šta bi trebalo da radim. Nemogavši me trpeti više takvog, moji me poslaše napolje, da se istrčim, proluftiram, unormalim. I ja sam pošao, u majici i papučama. Jedva me vratiše nazad.

Elem, mirnoća koju su naši momci pokazali na terenu je bila nešto što se retko viđa. Pre, za vreme i posle utakmice nije bilo ni trunke preteranog radovanja, emocija. Kao da je pobeda nad prvakom Evrope i to na njihovom bunjištu, nešto što se događa svaki dan, krajnje normalno. Kao da se to i očekivalo, da su došli da odrade posao, pa da se vrate kućama i svakodnevnici. Kao da ih, recimo, vodi Dule Vujošević?!

A šta vam treba za tako nešto? Ne mnogo toga. Samo dvanaest momaka. Dvanaest hrabrih, dvanaest ludih,  spremnih, željnih… Dvanaest koji igraju srcem! Plus Čarobnjak, normalno. Ne bih se upuštao u pojedinačne role, statistike… Ne bih pričao o fenomenalnom udvajanju kakvo smo gledali prethodnih sezona, a prvak Evrope je imao tu čast da doživi premijeru za ovu sezonu. Neću ni o skokovima iznad viših igrača,  o rampama Slavka Vraneša, o trojkama Pere Kapitena ili o Janovim slobodnim bacanjima, kada se sve odlučivalo. Šta uopšte reći o ludačkoj želji Robertsa, Rašićevoj mirnoći, Kecmanovim prelomnim minutima, nerviranju najboljeg odbrambenog igrača Evrope, Mitrovićevih 19 sekundi i fantastičnoj odbrani (kada nas je, uzgred budi rečeno, sudija očevidno pokrao). Neću ni o tome koliko su Đekić i Strahinja bili borbeni, a Bo zaludeo “zelene” ulazima. Ahh…, kako se samo Tarzan rvao sa Pekovićem! Sve ću to prepustiti mom prijatelju mastru.

Ja sam pak na terenu video samo 1 tim, u svakom trenutku. Ni jednog sekunda meča na parketu nije bilo pojedinaca u “svetom” dresu. Samo i jedino tim! Bez obzira na neki promašaj, izgubljenu loptu, nepotreban faul… uvek je tu bio saborac, koji će grešku pokriti. Da skoči, uhvati, ukrade loptu… da uteši, ako ništa drugo. To je zaista ekipa koja diše kao jedan i koji znaju zašto igraju. To je beogradska “kaznena ekspedicija”!

Sledeće nedelje dolazi nam još jedan velikan evropske košarke – Barselona. Pionir će biti mali za sve koji će želeti da prisustvuju novom spektaklu. Samo će igračima Barselone biti prevelik. Siguran sam da bi oni dali sve da se igra u školskoj sali, gde staje do 500 ljudi. Znaju oni dobro šta ih čeka. Zna to i cela Španija, pa i Evropa. Saosećam sa njima!

Za nas je najbitnije da se ne zamaramo sitnicama, da naši momci ostanu pribrani i na zemlji. Da svaku sledeću utakmicu odigraju opušteno, jer nemaju šta izgubiti. Da igraju kao što su i do sada –  kao jedan tim. Oni moraju biti takvi, ali se mi, navijači, možemo malo opustiti i likovati: “Sledeći molim”!