Prva faza EL

mastro mostro, 25.01.2010.

Završen je prvi deo Evrolige… Grupna faza je preskočena u maniru iskusnih evroligaških ekipa, što Partizan svakako jeste. Za družinu koja kormilari Partizanom i koja uvek razmišlja bar par koraka (godina) unapred, ova uvodna epizoda najeminentnijeg košarkaškog takmičenja već je našla mesto u bogatom istorijskom arhivu kluba, a navijačima ostaje kao još jedna lepa priča za ponos i sećanje. Partizan je po četvrti put zaredom u 16 najboljih, među samim kremom evropske klupske košarke… u društvu kome pripada i na mestu koje zaslužuje.

Pred početak sezone, moram priznati, nisam bio preterani optimista, i nisam smeo da se previše nadam… imao sam zebnju i posledično, samo nadu da se nećemo obrukati i da ćemo takmičenje „najboljih među najboljima“ iskoristiti da steknemo iskustvo i lansiramo igrače za buduće podvige. Svi istinski zaljubljenici nisu ni tada, kao verovatno ni sada, prežalili četverac TNT + Lazme. Pod svežim utiskom poljskog srebra, sa zebnjom i setom zbog njihovog odlaska očekivali smo da se uverimo da je moguće i bez njih ponoviti veliki rezultat iz prethodnih godina.

I zaista… Start sezone i evroligaškog nadmetanja nije bio silovit i moćan kako su nas u godinama iza nas navikli pa čak i razmazili „Dule i njegova deca“. Na(v)učeni na izuzetne rezultate i očaravajuću igru nadali smo se i očekivali da ovogodišnje izdanje barem bude slično prošlosezonskom, koje je spektakularno zatvoreno triplom krunom, plasmanom u osam najboljih u Evropi i silnim priznanjima koje su zasluženo dobili igrači, klub i trener. Bilo je tu nagrada za najboljeg mladog igrača, bilo je i MVP nagrada za igrača meseca, oboren je rekord po posećenosti na jednoj evroligaškoj utakmici, a verovatno najznačajnije je priznanje koje je poneo trener Vujošević koji je u renomiranoj konkurenciji dobio prestižnu nagradu Evrolige „pukovnik Gomeljski“ za najboljeg kouča u prošloj godini.

Iscrpljujuća Turneja po SAD, kao „priznanje za ogromne prošlosezonske uspehe“ i dueli sa NBA zver(ov)ima, pazarenje stranaca u poslednjem času, putovanje oko sveta za samo desetak dana i sledujući problemi sa jet leg-om, uslovili su početni umor, iscrpljenost i pogubljenost. Neprijatna sumnja u stvarne mogućnosti tima i nepoznati strah od nastupajuće sezone koji je još bio u fazi, ne izgradnje, već osmišljavanja uvukla se među i najhrabrije grobare.

Debi protiv Unikahe u neuobičajeno nepopunjenom Pioniru doneo je startni poraz, razočaravajuće lak, poklonjen protivniku u poslednjoj deonici nonšalantnom i letargičnom igrom i nedopustivo nezainteresovanim pristupom meču.

Niz slabih rezultata i traženja timskog identiteta nastavio se i u istanbulskom Abdi Ipekči-ju,  hali u kojoj je ispisano zlatno poglavlje Partizanove istorije. Previše lako gubimo od turskih delija pokupavanih „diljem ex Yu“ i pojačanim sa još par izuzetnih košarkaša svetskog renomea.

Prva pobeda u grupi ostvarena je protiv slabašnog Orleana u polupunom Pioniru i kroz neubedljivu igru, ponajviše zahvaljujući odličnim rolama Boa Mekkaleba i Aleksa Marića, ali najvažnije je da je led  probijen a prvi bodovi upisani.

Sa velikim nadama otišlo se na noge Lietuvasu u Ritas. Šuterska ekipa litvanskog šampiona i aktuelnog prvaka utešnog ULEB-ovog Evrokupa, startovala je sa nekoliko dobrih rezultata. Ekipa Partizana se držala dobro veći deo meča, ali je u poslednjoj deonici došlo do pada i nažalost raspada, rezultovanog sa katastrofalnih 22 razlike. Partizan sa skorom 1-3 i negativnim količnikom protiv (činilo se tad) jedinog i glavnog konkurenta za poziciju 4, dospeva na ivicu ambisa.

Međutim kako to obično biva, tri poraza u četiri evro meča su bila dovoljna da Čarobnjak poslaže kockice u timu i dovede formu ekipe na željeni nivo. Stranci su pokapirali šta im je osnovni zadatak i uloga, domaći-stariji igrači i starosedeoci su shvatili da moraju da pruže više i da se od njih očekuju značajnije i odvažnije role od onih koje su imali u ranijim mandatima, novajlije su se uklopile, a poletarci shvatili da moraju da grizu i maksimalno koriste svoje mini minute.

Sledio je meč sa favoritom grupe i večitim kandidatom za trofeje koji im baš kao i njihovoj beogradskoj kopiji decenijama izmiču zaslugom jednog istinskog grobara na klupi gradskom im rivala. U goste je nam došla starija sestra naše drage komšinice, atinska „sirota mala bogatašica“ u svojoj crveno beloj haljinici, odori koja igrače i navijače Partizana od pamtiveka raspomamljuje i motiviše da se pokažu u najboljem svetlu. Pionir se ponovo ulegao prepunjen grobarima koji su znali šta, kad i kako treba činiti, da bi  domaći teren zaista doneo domaćinsku prednost koju od sudija uglavnom ne dobijamo, a odavno više ni ne očekujemo.  Utakmica na ivici prekida, deset puta skuplji roster protivnika, igračka imena od kojih ledi krv u žilama… iako su „malkice“ morali da eskiviraju zgužvane papire i fiskalne rolne, na kraju su morali da polože svoje skupoceno oružje, stisnu ruku boljem i pognutih glava napuste košarkaški hram.

Na krilima velike pobede i evidentnog uspona forme, crno bela škvadra ponovo leti u Malagu, grad i halu u kojoj je prošle sezone spektakularnom pobedom obezbeđen Top 8, Kod naših stalnih/starih mušterija, starog dobrog čika Aita i naturalizovanog Montenigera Cook-a, gde sledi repriza prošlogodišnjeg trijumfa i lagana, rekao bih i rutinska pobeda, koja Partizan na velika vrata vraća u igru za prolazak u sledeću fazu.

Zatim, na noge dolazi prebogati Efes, legija stranaca pokupovana da dosegne godinama bezuspešno projektovani visok plasman, predvođena nesrećnim balanserom velikih imena u svom timu, trenerom autoritativnijeg imena nego izgleda Atamanom i „miljenikom“ beogradske publike Igorom Rakočevićem. Meč za dugo sećanje i pogodak za trijumf Duleta Kecmana u poslednjem napadu par sekundi pred kraj. Nadmeno milionersko društvo u čudu i neverici shvataju značenje izreke „da se sa parama ne može baš sve“ i da će za eventualni plasman dalje, morati malo više da se pomuče.

Dva kola pred kraj usijani digitroni izbacuju kalkulaciju da je potrebna pobeda u rodnom gradu čuvene Jovanke Orleanke, protiv ekipe koja do tog trenutka imala najgori skor u EL sa 0 (nula) pobeda. Rasterećeni Franci selektirani mahom među afro-američko-francuskom populacijom sa obe strane bare, uz iritirajuće brodske trube pruža svoju ponajbolju partiju i zaležu svom snagom za prvu pobedu i izbegavanje totalne blamaže i postavljanja negativnog rekorda. Atletski besprekorno selektirana ekipa Orleana, leti po terenu, uvlače Partizan u trči-pucaj-kucaj-skači-tuci-juri igru, u kojoj se ekipa Patizana ne snalazi, puno greši i ne prepoznaje niti koristi situacije u kojima je meč mogao biti prelomljen u našu korist. Neminovno sledi zaslužen poraz i dolazak u naizgled bezizlaznu situaciju da se imperativno juri 22 razlike iz prvog meča sa Ritasom.

Ključna utakmica prve faze igrala se na Badnje veče. Poštovanje tradicije i običaja nisu sprečili najluđe vernike u Partizanova čuda da zamene trpezu i toplinu doma za vrelinu i ludnicu Pionira. Pitanje pobednika nije sporno i to biva jasno od samog početka jer Partizan igra sigurno i dominantno lako dižući razliku. Trijumf od 22+ postaje sve realniji i publika oseća da se bliži trenutak kad će Litvanci biti nokautirani.  Ali sledi u šok u vidu povrede najkorisnijeg igrača Marića koja će ga, ispostaviće se kasnije, odvojiti od parketa na više od mesec dana.  Međutim ekipa ne posustaje, momci veruju u neverovatno, svako daje sebe preko svog maksimuma, košarka koja se igra jedna je od najlepših viđenih u poslednje vreme na ovim prostorima. Poslednjih pet minuta četvrte četvrtine svedoci smo predbožićnog čuda… nova trojka uz zvuk sirene Dušana Silnog i antologijskih plus 30 za kompletan revanš Lietuvasima koje na taj način kao glavne konkurente postavljamo na korak od ponora i eliminacije.  Pionir slavi, Partizan je u nedvojbeno drugom krugu, kolo pre kraja, na osiguranoj poziciji tri.

Ostalo je da se formalno odradi poslednja utakmica grupne faze u atinskom Pireju, gde je ekipa KKP otišla oslabljena neigranjem zvaničnog MVP prvog dela Evrolige, što omogućilo da se ova utakmicu sagleda kao prilika, da rasterećeno isprobaju neke nove varijante i pruži šansa igračima sa klupe i manjim minutima u dotadašnjem delu sezone, pa je tako mlađani Bešović ubeležio svoje prve minute u evropskoj košarci, a Đekić imao priliku da pokaže deo svog raskošnog napadačkog talenta. Da sve dobije i jedan revijalan karakter potrudili su se i navijači komšijskog nam kluba, koji nisu žalili ni novac ni vreme, da ponovo pokažu svoju originalnost, lucidnost i orgazinovanost svojstvenu samo još Titovim pionirima, te naprave „strašnu“ osvetu osudivši ekipu u hali i nas pored malih ekrana na nostalgično preslušavanje dobro znanih taktova stare-dobre himne „Hej Sloveni“, a sve u deset godina akumuliranoj želji da i oni pogledaju neku evroligašku utakmicu uživo. Poraz uz odličnu igru u prve tri trećine nije nikom teško pao, jer na sreću, kao svi dobri đaci mi smo prolaz obezbedili na vreme, i ovo gostovanje za nas je imalo težinu i važnost edukativne ekskurzije, šoping ture i prilike da se ekipa relaksira i opusti pred sledeću, za nas mnogo bitniju fazu.

Opšti utisak prve faze najeminentnijeg evropskog takmičenja je u najmanju ruku izvanredan.  Moj lični je da je Partizan u ovoj sezoni možda i još bolji tim od prošlogodišnjeg, ma koliko to zvučalo prepotentno, nerealno i pretenciozno.

Za razliku od prošle sezone kada je Evropi demonstrirana vrhunska košarka u bezobrazno inteligentnom sistemu igre 22244 i 22444 koju je hrabro i avangardno plasirao Dule Vujošević, u ovoj imamo klasičnog pleja i vrhunskog, možda i ponajboljeg, evropskog centra i što je poseban kvalitet, obojica imaju dostojne zamene. Što igri daje više dimenzija i čini je znantno neuhvatljivijom i iritirajuće teškom za suprostavljanje za svakog protivnika, bez obzira na njegove timske karakteristike i odlike Ostale linije našeg tima su popunjene strateški. Imamo ekipu koja može da se suprostavi svakome i gde nema nezamenjivih, gde i u slučaju povrede ili lošeg dana uskaču nove snage, spremne na kidanje i borbu do poslednjeg atoma snage.  Partizan je sve bliže idealu košarke gde svi igraju sve, gde svako može da bljesne, gde se ne zna na koga treba obratiti najveću pažnju, niti protiv koga treba primenjivati specijalan „tretman“ i taktičke specijale.

Sa druge strane neke stvari se sezonama ne menjaju. KK Partizan i njegovi igrači i dalje igraju agresivnu, angažovanu, borbenu košarku, sa puno discipline u ispunjavanju brižljivo pripremljenih zadataka i požrtvovavanja u svakom segmentu igre i tokom celog meča.  Igrači Partizana su u fizičkom smislu prave atlete, besprekorne kondicije i spreme. Partizan igra izvanrednu odbranu, dominira u oba reketa, do očaja dovodi protivničke ekipe izvanrednim napadačkim skokom i u tom segmentu „kraljice igara“ su ponovo među najboljima u Evroligi.

Što je najpozitivnije u celoj ovogodišnjoj Partizanovoj priči, i najvećem laiku je jasno da se krajnji dometi i stvarne mogućnosti ovog tima ne mogu realno sagledati. Još dosta rezerve i prostora za napredak (pa čak i „eksploziju“) ima i na timskom, i na individualnom planu.

Lišeni bilo kakvog rezultatskog imperativa, maćehinskim odnosom smešteni u (g)rupu sa dve najjače evropske ekipe, nama navijačima ostaje da se „zavalimo“ i sa uživanjem ispratimo predstojećih šest mečeva. Svako iznenađenje i eventualna pobeda protiv giganata iz grupe (ako se bilo koji rezultat Partizana tako može nazvati) je dobrodošlo, i neće biti neočekivano… Jer Partizan je definitivno i zvanično po svim merilima i kriterijumima među osam najboljih ekipa Starog kontinenta, bez obzira kako se završi ovogodišnja evropska saga.