Partizan-Lietuvos Rytas (IX kolo)

mastro mostro, 06.01.2010.

Au kakvo veče!

Iako se dogodilo čudo kome smo se svi nadali i u koje smo zdušno verovali, oduševljenje koje su nam sinoć priredili igrači Partizana prevazilaze granice normalnog i uobičajenog… sve što se sinoć desilo danas je već istorija… doduše samo još jedna svetla stranica u nabrekloj knjizi čiji se kraj na žalost mnogih još uvek ni ne nazire.

Svako ko je sinoć imao sreću, neugasivu potrebu ili pravilan izbor prioriteta da sa tribina posmatra meč, svestan je koja je energija kuljala i vitlala pod svodovima Pionira i koliko je lepo bilo biti deo takvog spektakla i uživati „na talasima toplog vazduha“.

Badnje veče… bogata trpeza… poslednji dan posta… paljenje badnjaka… porodica na okupu… ljubav, mir, harmoniju… mnogi su svesno zamenili za „pakao“ Pionira, i ispunili halu skoro do poslednjeg mesta.

Čini mi se da sinoćnji meč nije privukao u dvoranu one koji tu dolaze iz trendovskih pobuda promocije svojih novih cipel(ic)a, bundica i novih frizurica.

Tribine su zaposeli oni u čijim se očima vidi glad za pobedama… emocija… ushićenje… nestrpljenje… vera u pobedu… vera u čudo… vera u tim i DV…snaga… rešenost… neizvesnost… ponos… ljudi koji su prosto navučeni na Partizan i magiju koju im igrači pružaju, navijači koji su bili spremni da svoja grla i dlanove potroše i ulože u pobedu.

Publika u Pioniru je još jedanput uživala u raskošnom repertoaru Duška Vujoševića prekrštenog u „Čarobnjak“, i još jednom dokazala kolika interakcjia postoji između neverovatnog tima i nadljudske igre KK Partizan sa jedne i najbolje publike na svetu sa druge strane, i da su iz te „veze“ svakakva čuda i istinski podvizi itekako mogući.

Grobari su po svemu u potpunosti isparirali fenomenalnom izdanju voljenog im tima ponovo pokazali zbog čega su najbolja, najvernija i najuticajnija košarkaška publika na svetu… Bez ijednog predmeta ubačenog u teren, bez ijedne petarde u sred Božićnih praznika i novogodišnjeg šenlučenja, bez poznatih prozivki i uvreda, duhovito, veselo, bučno…

Neverovatna utakmica koja je obilovala dobrom košarkom jednog tima, kulminirala je fenomenalno furioznom završnicom, i egzaltirala trojkom Dušana Kecmana uz zvuk sirene za neverovatnih i apsolutno fantastičnih +30 razlike.

Po samom početku meča Partizan stiže do polovine prednosti koju (ni)je jurio po svaku cenu… ekipa se zalaufava, a jedan po jedan igrač „ulaze“ u meč i pokazuju da se nalaze u dobroj formi i raspoloženju da odigraju jednu jaku utakmicu i da je prevedu u pobedu i ako se ukaže prilika obezbeda na šmekerski način, direktan plasman u top 16.

Na polovini druge četvrtine Partizanov MVP Marić naivno strada u duelu sa sinoć veoma „prljavim“ Bjelicom koji mu pomera koleno, šalje na klupu po led, a ostatak hale sa sve klupom Partizana gledaju se u čudu i neverici. Strepnju šta će se desiti u odlučujućem meču bez najboljeg pojedinca i najkorisnijeg igrača Evrolige, kome je u maramče ušuškani gosn Duda uz ovacije navijača ispred Evrolige predao pehar za MVP decembra meseca, odagnava jedan od dvojice destogodišnjaka koji mirno i samouvereno gledaju utakmicu pored mene i manirom iskusnog poznavaoca košarkaške igre kratko i krotko reče ozbiljnim glasom: „Nemojte se brinuti… razbićemo ih i bez Marića“.

Međutim Lietuvasi izgledaju zbunjeniji i pogubljeniji od nas Marićevim odsustvom sa parketa. Ne znaju šta ih je snašlo… Vraneš lupa dandare, Veseli leti, Rašić ne promašuje, Božić ne greši, Bo probija, Kec diriguje, Roberts povezuje, Braca grize, Mitrović sluša a Đekić popunjava.

Rimas Kurtinaitis, trener koji inspiraciju i važne lekcije ne krije da je skinuo od najpoznatijih trenera srpske košarkaške škole (a meni lično omražen jož od čuvenog madridskog finala 86, kada nas je sa svojim drugarima Sabonisom, Valtersom i Homičusom sahranio, istopivši deset razlike za nepun minut), kao da gubi konce upravljanja ekipom, glas mu se u buci Pionira ne čuje, njegovi igrači ga gledaju belo i uplašeno, počinje saplitanje, gubljenje, dezorijentacija… strah i nemoć okupiraju inače izuzetno disciplinovanu ekipu važećeg šampiona utešnog ULEB kupa Evrope.

Sa druge strene, oslabljena ekipa Partizana zbija redove osećajući da se Aleksov izostanak mora nadoknaditi još većim zalaganjem i kuražnošću. Odbrana je perfektna, sinhrona, ubitačna… na najvišem nivou u dosadašnjem delu sezone; a napad sve tečniji i raznovrsniji, a rešenja sve jednostavnija i efektnija.

Kecman ponovo demonstrira svoju raskošnu igračku inteligenciju i komandantski iskusno vodi svoj tim čitajući zonu i razbijajući igru čovek na čoveka, Roberts preuzima neke Aleksove obaveze u odbrani i smelo i veoma uspešno rešava neke bitne situacije u napadu, Vraneš po prvi put od kad troši živce navijača Partizana vezuje ozbiljne minute i pruža nezaboravnu partiju sa rekordnim učincima njegove karijere.

Pored izuzetno korisnog Slavka koji je sinoć bio dominantan proporcionalno svojoj visini u odnosu na suparnike, nefer je ne spomenuti briljantnu igru Aleksandra Rašića, kojeg je sve ovo vreme Dule V. smišljenim doziranjem u stvari „navio“ kao mehaničku igračku, u psihološkom i igračkom smislu, a mladi Šapčanin mu je uzvratio poverenje odgovornom i hrabrom igrom sa malo grešaka i puno drskosti i preciznosti u šutu, a sve na opšte oduševljenje publike koja je i pored nerviranja ipak sačekala realizaciju i materijalizaciju njegovog ogromnog potencijala.

Nadao sam se da ćemo ih otkinuti baš sa trideset razlike, ali u isto vreme sam se plašio da previše herojskih stvari treba da se dogodi i poklopi da bi bilo koga u EL, i to u pretposlednjem kolu, i još u direktnoj borbi za prolaz, mogli da izgazimo sa 30 razlike,

Ali iako je floskula „da je realnost briga na koju se Grobari ne obaziru“ toliko upotrebljavana, ona je sinoć ponovo na veličanstven način potvrđena… kao i ona o „Powerhouse from Belgrade“-u.

Slažem se sa Duškom Vujoševićem u konstataciji da ona sinoćnja rapsodija nema cenu i da se takav osećaj i takvo iskustvo novcem jednostavno ne može kupiti.

Siguran sam da će ova utakmica ostati u predivnom sećanju svima koju su je preživeli, da li u grotlu Pionira ili za Božićnom trpezom u toplini doma i društvu porodice i prijatelja.

Hristos se rodi!