Više od mesec dana je prošlo od poslednjeg sudijskog zvižduka u Areni, na utakmici protiv Makabija. Na prvi pogled dovoljno vremena za sve, a ipak nam je proletelo. Poslednjih par dana pred polazak u Pariz nisam znao gde se nalazim od nervoze, iako je sve bilo spremno na vreme.

U četvrtak nas je Pariz dočekao hladan i sumoran. Iako premoreni od puta nije bilo šanse da odspavamo malo po dolasku, pa smo otišli do centra grada da pojedemo nešto, da prošetamo i da vidimo gde se šta nalazi. I pored nervoze to veče sam zaspao kao bebica…

Najzad je svanuo petak, 07.05.2010! Da bi nam brže prošao dan otišli smo da se vozimo nekim turističkim busom. Jedna osoba iz društva lepo objasnila “Voziš se i odlučiš posle šta bi želeo da vidiš”. Kako da joj kažem da ja odavno znam šta bih želeo da vidim- pobedu Partizana u Bersiju, ništa mi više ne treba?

Već oko 4 popodne drugar mi šalje poruku da je ispred hale, da su se naši skupili i da je krenulo navijanje. Ja sam stigao tek oko 5. Žurka je već uveliko počela. Čak su se i neke baklje palile. Dok smo stajali sa strane čuo sam da me neko doziva. Ukapiram da su tu ljudi koje nisam video 10 godina. Na pitanje kako su me prepoznali odgovor je bio “Nisi se promenio ni malo, a i očekivali smo da te vidimo ovde, znali smo da nisi normalan”. Super su me opisali, srećom ja sam ponosan što nisam normalan na taj način…

Po ulasku u halu videli smo da je još uvek poluprazno. Čuo sam pre toga mnoge hvalospeve za dvoranu Bersi, ali sam lično bio prilično razočaran. Uopšte nije lepa kako sam očekivao. Pločice u nekom soc fazonu, kao da si u kupatilu izgradjenom pre 30 godina. I na sve- crvena boja. Kako je krenula hala da se puni tako su počela da pristižu poznata lica. Neka iz Pionira, a neka koja nisu videli Pionir u životu. Od svima nam poznatih bili su tu Sale Djordjević, Bodiroga, Zoran Savić, Duda Ivković, Mića Berić, Vlade Divac, Zoki Stevanović, Vlada Dragutinović, Nenad Čanak, Deki Milojević, Žarko Čabarkapa, fudbaleri Kralj, Bata Mirković i Petrić, Marija Kilibarda, političari Djilas, Andjelković i Mladenović, pa i Robertsovi roditelji… Verovatno je bilo još lica koja nisam video. Bilo je mnogo ljudi koje sam vidjao na delu tribine gde sam ja u Bgd-u, ali i mnogo ljudi iz Australije, SAD, Kanade, Evrope… Naš deo je jedini bio odvojen od ostalih delova hale, tj. nije moglo da se prodje do drugih navijača. Svi ostali su nesmetano cirkulisali. I jedini deo gde je u jednom trenutku ušla policija je bio naš. Srećom, samo su hteli da daju do znanja da su tu i brzo su izašli.

Posle prve polufinalne utakmice, koja je bila prilično dosadna, i na terenu i na tribinama, atmosfera je počela da se zakuvava. S’ obzirom da smo pomalo pomagali u navijanju navijačima CSKA protiv Barselone, na pauzi izmedju dve utakmice su došli i doneli dva bubnja. Momci koji su organizovali i vodili navijanje su se trudili i s’ obzirom koja je ekipa bila na tribinama mislim da je to sve izgledalo bolje nego što sam očekivao.

O igri ne bih da pričam. Ne znam šta da kažem. Tako blizu, a tako daleko. Momci su ginuli za svaku loptu, pokušavali, trudili se, ali kada neće onda neće. Možemo da pričamo i o sreći, i o našim greškama, i o sudijama, ali sve se svodi na isto- pobedjeni, ali ne i poraženi. Verujem da je nekima sa strane, koji nemaju veze sa našim bojama, smešno da pročitaju ili čuju ovako nešto, ali ja sam i pored poraza bio (i sad sam, naravno) strašno ponosan na te momke na terenu. Verujem da su se svi pored mene na tribinama isto osećali. Od trenutka kada je utakmica završena halom se zaorilo:

“I kada ne budeš prvi ti,

i kada se čuju zvižduci.

i tada ću Partizane znaj,

da te volim ja…”.

Navijači Olimpijakosa ostali još koji minut, pokušali da nas njihovim zviždanjem oteraju, a kada su videli da nema svrhe napustili su halu. Kamermani i fotoreporteri počeli da skupljaju opremu. Obezbedjenje napravilo kordon sa obe strane naše tribine i zbunjeno nas gledali. Počeli su i dogovori preko motorola. Mislili su da se dešava nešto i možda se uplašili nekih nereda ili sl. Stiglo im pojačanje.A za to vreme mi samo ponavljali pesmu sve glasnije i glasnije. Videvši da mi nemamo nameru da izlazimo kamermani su ubrzano kačili kablove za opremu, fotoreporteri vadili aparate iz torbica, a obezbedjenje i dalje čekalo naredjenje šta da radi. Sve je to trajalo (po mojoj proceni) više od 20 minuta. Neki su iza mene i plakali. Tada su se naši igrači vratili i nastavili da pevaju sa nama. Otpevali smo i “Volim ga, k’o oka dva…”. Još jedan pozdrav i ispraćeni su uz povike ”Šampioni!”. Par navijača Barselone nas je snimalo i slikalo sa strane. Kada smo krenuli da izlazimo aplaudirali su nam. Do hotela sam išao peške, bez reči. Nisam mogao da komentarišem ni igru, ni navijanje, ni bilo šta vezano za utakmicu. Nije mi bilo ni do čega. Za divno čudo zaspao sam lako, tako reći- onesvestio sam se.

Sutradan mi je bilo gore nego kada sam legao. Od svih dešavanja na terenu mi se ponavljao samo promašaj Teodosića. Sve sam mogao da svarim, i koš Čirlidersa, i naše greške, i naše promašaje, i sudijska navlačenja, ali sam siguran da on ne bi iz sledećih 20 pokušaja promašio ceo obruč. Samo da je malo zakačila lopta obruč… Samo da je… Nisam verovao da može tako nešto da se pogodi baš protiv nas. Vidjao sam naše ljude po gradu, svi su bili smrknuti. Grad svetlosti je za nas bio previše taman da bismo se nasmejali. Malo, malo, pa sam negde čuo “I kada ne budeš prvi ti…”, kao znak raspoznavanja. Meni su u takvim trenucima u glavi obično pesme koje se čuju na  tribini, ali ovog puta, a da ni sam ne znam zašto, vrtelo mi se “Verni navijači mi smo, beogradskog Partizana…”. Stara pesma koju nisam čuo godinama, ali u subotu nisam mogao da je izbacim iz glave. E, tu noć nisam spavao.

Dan odluke za treće mesto i za novog košarkaškog vladara Evrope je meni bio totalno čudan dan. I pored sve tuge i nervoze ipak sam osetio da treba skupiti snage. Nadao sam se da će momci u crno-belom ipak uspeti da se podignu i odigraju muški, kao i cele ove sezone. Dosta ranije smo stigli ispred hale, jer smo sad ipak igrali prvu utakmicu. Atmosfera više nego karnevalska. Zajedno sa navijačima CSKA stajali i pevali, kao da ne igramo jedni protiv drugih.

Pred utakmicu dečkić od svojih desetak godina pokušava da prodje pored obezbedjenja do dna tribine ne bi li nekako došao do autograma, kako on kaže, „svog omiljenog igrača”, sve vreme komunicirajući sa obezbedjenjem na engleskom. Naglasak mi je bio čudan, pa sam posumnjao da nije „naš”. Prišao sam i pitao ga odakle je. On mi je počeo priču kako je Poljak i kako je došao iz Poljske samo zbog Partizana i Aleksa Marića. Želeo je njegov autogram. Obezbedjenje ga nije pustilo dole, i pored naših ubedjivanja. Dao sam mu svoju mail adresu i rekao da i na istu pošalje svoju kućnu adresu i da ću mu ja poslati nešto sa Aleksovim potpisom. Verujem da to neće biti problem nabaviti, posebno kada ljudi čuju ovu priču. Mali je bio presrećan, oči su mu zasuzile, zagrlio me i počeo da viče „Thank you, thank you…”. Ubrzo je otišao na svoj deo tribine da navija i verovatno se nervira kao i ja.

Na tribinama Bersija slična situacija onoj napolju. Mi i Rusi jedni drugima pružali podršku, čak i previše za moj ukus. Grci povremeno zviždali nama i Rusima. Onaj manji broj ljudi koji je došao u halu sa namerom da navija za Oli u finalu promenio mišljenje posle tih zvižduka. Barselonini navijači se mudro priklonili našoj strani i aplaudirali nam. Nakon utakmice smo opet pevali sa igračima. Na licima ljudi oko mene ipak malo manje tuge nego dva dana pre. Navijači Barselone prilazili i tražili bilo koga da menjaju dres ili šal sa našima. Svako je želeo da se vrati kući sa nečim crno bele boje. Svako je želeo da pokaže kako je bio blizu najboljih navijača na svetu i sa njima u kontaktu. Svi su nas slikali i opet snimali. Želeli su da pokažu prijateljima kako su prisustvovali časovima ljubavi.

Finale sam presedeo. Gledao košarku kao na TV-u. Isključio se, kao da se ništa nije dešavalo. Na kraju ustao, aplauzom nagradio očekivanog pobednika i izašao. Nisam mogao da gledam proglašenje pobednika i ostale maskarade. Jednostavno, osećao sam da tamo ne pripadam.

Našim momcima iskazujem najveće moguće divljenje za celu evroligašku sezonu koja je iza nas. Od početnih procena stručnjaka da ćemo imati 2-3 pobede u grupi došli smo do toga da smo na F4 izgubili dve utakmice u produžecima. Od ekipe za koju se očekivalo samo da se razigrava za narednu sezonu došli smo do toga da su ti momci košarkaško čudo koje Evropa gleda sa poštovanjem. Od tima protiv koga su neki unapred upisivali pobedu došli smo do toga da svi strepe. Jedan po jedan, pored nas su otpadale ekipe koje su se već videle na F4. Došli smo do toga da naši protivnici koji nas pobede žale što nemaju našeg trenera, našeg Čarobnjaka.

Da vidimo ko je toliko hrabar da nas u narednoj sezonu poželi za protivnika kada se budu izvlačile grupe za EL?

Počev po vrsti (od najnižeg), Partizan ima Bo Lester MekKaleba, najbržeg, najekplozivnijeg i najluđeg „beka u Evropi, koji u postavci Partizanove igre ima veliku ulogu, minutažu i uticaj na tim. Strahovito agresivna i veoma učinkovita igra u tranziciji i polukontrama, neverovatno nepredvidivi i ekstremno hitri ulazi, sa fenomenalnom egzekucijom u kojoj ni protivnički centri ne uspevaju da ga zaustave. Bo je od početka i tokom serije sa Makabijem ubrzao svoju igru i ušao u pakleni ritam, i predstavlja veliku opasnost za bilo kog protivnika.

Partizan na poziciji 3 ima 211 cm visokog Jana Veselog, koji igrom, izgledom i zalaganjem… letenjem, jurnjavom, skakanjem… zaslužuje svoj novi nadimak Avatar. Trči koracima od tri metra, skače bradom do obruča a šakom do sata, kuca kao da zakiva i kad je u ritmu utakmice pravi nenormalnu razliku na parketu. Još kada stabilizuje šut, igru leđima i kontrolu vođenja i građenja lopte, što mu neće biti preveliki problem niti nešto neostvarivo, postaće kompletna igračina i ostvariće svoj san – da postane autentična NBA zvezda..

Partizan ima najvišeg igrača Evrolige Slavka Vraneša, koji svojih zastrašujućih 229 cm, nosi sve bolje, efikasnije i efektnije, i Partizanovi najveći uspesi ove sezone koincidiraju sa njegovim dobrim odličnim partijama. Njegova igra u odbrambenoj fazi odavno je u Bukvaru evropske košarke, ali njegovo sve bolje snalaženje u napadu i evidentan porast sigurnosti i samopouzdanja je respektabilan.

Sve više mi čini, da bi Slavko trebao da ostane u Partizanu, jer je postao svojevrsni simbol kluba i miljenik (ipak većeg) dela navijača, i da me ne bi iznenadilo da ga Dule dogodine apgrejduje u top 5 centara Evrope sa svojim kolegom Marićem.

On sigurno nigde neće pružati tako dobre partije kao u Partizanu.

Partizan ima fizički najjačeg centra, najkorisnijeg igrača Evrolige u celoj sezoni, Aleks Marića. Strašna snaga, odlična kretnja, dobro postavljanje, građenje, igra leđima, borbenost i takmičarski duh su osnovne odlike možda i prvog centra Evrope. Pre povrede dostigao je nivo forme koji ga je promovisao u tom trenutku nesumnjivo najboljeg centra, pa čak i igrača Evrolige. Nakon oporavka od povrede, njegov proces povratka traje, odvija se i napreduje, baš kao i njegova forma koja bi svoj vrhunac mogla da dostigne periodu od 23.04 do 09.05.2010

U ekipi važnu ulogu ima i jedan od košarkaški i timski najinteligentnijih evropskih igrača, iskusni i namazani Dušan Kecman. Izuzetno prati igru svog i čita kretnje protivničkog tima i odigrava kao svojevrsni korektor, sa slobodom i hrabrošću da na terenu povuče poneki odvažan, majstorski potez na svoju ruku. Za Duleta Silnog mislim da je s obzirom na ogroman kvalitet koji poseduje, nenormalno važan igrač Partizana, zaslužan za mnoge ovogodišnje trijumfe i da sa Perom Kapitenom predstavllja vezivno tkivo ovog tima i igrače koji amortizuju, balansiraju i „drže“ ekipu u tonusu i .

Partizan ima trenutno najboljeg trenera Evrolige, koji je stvari postavio na svoje mesto, i to na perfektan način. Sve je pod kontrolom. Sastavljen je stručni štab koji prema instrukcijama radi: najbolji skauting, izvanredan individualni rad, program za fizičku spremu i pojačavanje kondicionih sposobnosti nasleđen od prof.Koprivice, i izuzetnu pripremu meča, taktičku postavku i vođenje utakmice Duška Vujoševića. Treba priznati da je sve tri prethodno navedene stavke Dule izuzetno unapredio poslednjih godina, i sigurno postao strah i trepet i za timove koji su u svakom smislu „daleko od ovih nesrećnih balkanskih gudura“ i noćna mora cele evropske trenerske elite.

Posmatrajući ekipu kao celinu, za Partizan se može reći da je među fizički najjačim ekipama, sa najviše kondicije i najboljom fizičkom spremom, i to maksimalno koriste, prvenstveno u odbrani.. I po pitanju brzine, atletskih predispozicija i skočnosti, ekipa je u samom vrhu po svim parametrima. Sa tako dobro fizički pripremljenom ekipom, koja ima izraženu disciplinu u treningu i utakmicama, i visok nivo koncentracije u učenju i primeni urađenog na treninzima, odličan trener sa ogromnim teorijskim znanjem i odličnim poznavanjem aktuelnosti u evro košarci, može da uradi svašta i da „zabiberi čorbu“ apsolutno svakom protivniku.

Partizanova odbrana je jedna od najjačih u ovom trenutku, sa tendencijom da u Parizu bude pakleno-čelična, i ovom timu niko, pa čak ni poletarci nisu slabi odbrambeni igrači, naprotiv, većina njih je među najboljim pojedinačno, a svi zajedno pružaju jednu od najboljih kolektivnih odbrana, sa mnogim interesantnim rešenjima i specijalima u režiji velikog stratega KK Partizan.

Fenomenalan skok u napad i odličan u odbrani, su još dve karakteristike u igri po kojima je Partizan neprikosnoven u evroligaškom takmičenju, pa čak i u konkurenciji preostale tri ekipe sa Final 4, i na taj turnir ulazi i sa izraženom prednošću u tom segmentu igre.

Kao i svaki klub Partizan ima kapitena- ali Kapiten Petar Božić nije puki nosilac trake, on je stubčina ekipe u svakom smislu i na svim poljima… i na parketu, i na klupi, i u svlačionici, i van hale… i na svakom, on emituje sigurnost, snagu, veru, hrabrost… i uvek ima stav , a vrlo često i rešenost da preuzme odgovornost i rešava završnice.

Pored svega, ja njega smatram i izvanrednim šuterom, i apsolutno očekujem njegove dalekometne „prangije“ u lomljivim trenucima utakmica, što je nekoliko puta do sada trijumfalno izveo.

Ima Partizan i Rašića i Miloševića. Dvojicu neosporno talentovanih igrača, velikih mogućnosti i odličnih predispozicija. Ali, obojica imaju problem psihološke prirode, koji ne uspevaju da preprode i zaigraju u kontinuitetu na jednom ustaljenom nivou, jer proseke imaju sasvim korektne u odnosu na minutažu i ulogu u timu. Ali njihov doprinos je u ovoj sezoni bio ogroman, a nekoliko situacija i presudan, i ako se nadamo trijumfu u Parizu, barem jedan od ove dvojice mora da nadigra svoj ovogodišnji prosek, i ne bih imao ništa protiv da Rašić napokon bljesne i veže dve odlične partije poput nekih koje je odigrao početkom sezone.

Veliku ulogu u konstantno dobroj igri tima u svim segmentima ima i Lorens Roberts, koji svoj posao „rudarski“ odrađuje u tuči sa protivničkim centrima i nemilosrdnoj borbi za svaku loptu, posed i prostor. Suvislo je pričati koliko je njegov učinak važan (ponekad i ključan) u ostvarivanju rezultata u ovoj sezoni. I u njegovoj igri osetno je da postoji još prostora za napredak, i bilo bi izuzetno lepo kada bi svoje najbolje partije u crno-belom dresu pružio baš u gradu svetlosti.

Partizan ima i mlade i talentovane Mitrovića, Đekića i Sinoveca, koji bez obzira na neiskustvo i debitantsku sezonu zavređuju i skupljaju svoje prve minute u ravnopravnoj borbi sa poznatim imenima i prekaljenim profesionalcima. U okviru svojih minijaturnih nastupa, ipak su svojom angažovanošću i trudom zaslužili podršku i poverenje, i siguran sam da ćemo ih već sledeće i u sezonama koje dolaze gledati i navijati za njih u nekim ključnim trenucima koji nam u budućnosti sigurno predstoje.

Ispunimo Arenu do poslednjeg podesta, dođimo ispunjeni željom i rešenošću da nosimo igrače do dve pobede i toliko priželjkivanog Final 4, koji nam je u ovom trenutku realno nikad bliži, takoreći se sve jasnije nazire.

Navijajmo za naše, zviždimo smradovima, ali ne dozvolimo nikakve pogrdne uzvike, pesme, transparente i poruke, ne dozvolimo da padne ni konfeta na teren, ali se potrudimo da ih uši bole, da se ne čuju na parketu… i mi navijači smo na najvećem testu jer moramo da nadmašimo sebe i da od Arene napravimo veliki, apgrejdovani Pionir, nek od četvrtka grobarska Arena zvanično postane istinsko navijačko čudo košarkaškog sveta.

Za ekipu i trenera sam siguran da u taktiku neće uvrstiti nikakve provokacije, jer to nije naš manir, već da će biti koncentrisani na igru i ispunjavanje dogovorenih taktičkih zamisli, i jedino gde će priprema utakmice izaći iz okvira igračkih caka, je priprema igrača da iskuliraju njihove verovatne provokacije.

Grbović Goran (moj prvi košarkaški idol) je zaslužio ovacije i skandiranje punog imena i prezimena cele hale sutra, a i svaki put kada nas udostoji svog prisustva na utakmicama.

Bilo bi dobro da na tribinama kao vođu navijanja imamo nekog ko razume Duleta i njegovo vođenje, igru Partizana i košarku uopšte, kako bi podrška bila u skladu sa potrebama tima na parketu.

Mnogo je bitno da navijači budu glasni, bučni i žestoki u prelomnim trenucima utakmice.

Bodrenje u napadu, zviždanje u odbrani… kraće pesme u prekidima i duge pre utakmice

Nadam se da je Vujošević prava taktička iznenađenja i sitne trenerske podvale namazano sačuvao za predstojeća dva meča.

Ovo su dve najvažnije (a samim tim i najteže) utakmice koje je Partizan odigrao u poslednje vreme… čak mi se čini da će eventualno, a vrlo realno, polufinale final 4 biti zajebancija naspram večerašnjeg duela, po pitanju pritiska i imperativa pobede.

Svi koji budu u Areni večeras, moraju da daju sve od sebe u stvaranju atmosfere, ali moraju i da utiču na ljude oko sebe i spreče majmunske urlike, antisemitske parole ili slične baljezgarije koje bi neko od nesavesnih, a ostrašćenih, kojih će biti u hali, mogli da „ispuštaju“.

Dokažimo svoju veličinu… i na parketu, u poštenoj ali beskompromisnoj borbi… ali i na tribinama koje će biti pod prismotrom nikad većeg košarkaškog auditorijuma… jer će cela basketaška Evropa, direktno ili u snimku, pomno i zainteresovano pratiti dešavanja u Areni.

Moramo da dobijemo… a kako ćemo to ostvariti, ostaje da se vidi večeras. Ovo su mečevi za koje publika živi i koje priželjkuje na početku sezone, i ovo su situacije zbog kojih ekipa krvavo trenira cele sezone kako bi ih spremna dočekala.

Posle treće utakmice u seriji, i velike, važne i rutinski ostvarene pobede 81-73 ostvarene pred prepunom Arenom.

Ne mogu da razmišljam koliko sam ispražnjen, ali mogu opušten i radostan da uživam u velikoj pobedi, kao da sam je i sam ostvario. Mnogo mi je dobar osećaj.

Još bolje mi je kad pomislim koliko bi mi bilo loše da smo izgubili večeras.

Hvala Vam Dule i momci!

Arena je sinoć bila izvanredna za doživeti.

Ako bi smo specifičnost sinoćnje utakmice i samu Arenu gledali van prizme Pionira i neponovljive pionirske nostalgije, onda bi smo shvatili da je atmosfera i sam događaj u Areni bio vrhunski, i pored mnogih evidentnih nedostataka, koji srećom nisu neispravivi.

Jednostavno vreme će učiniti svoje. Ljudi (pa i novi) će se poupoznavati, „migracijom“ po tribinama i menjanjem mesta svako će naći svoje, koje mu odgovora i na kom može da pruži najviše od sebe za svoj klub, neki koji su bili neće više dolaziti, doći će neki novi, a njih verujte mi ima mnogo.

To je proces, koji traje i razvija se… i ja ne sumnjam da će vremenom nova grobarska navijačko košarkaška publika sazreti, uhodati se, organizovati u grotlo od 20.000 grlatih Grobara i da će Arena postati svojevrsno Gubilište, što bi i trebalo da bude karakterističan pojam za mesto na kome Grobari „sahranjuju“ svoje sportske protivnike.

Večeras sam videvši redak prizor u ložama Arene, shvatio da je Dule u stanju da, jedini uradi jednu nezamislivu stvar… da ujedini predstavnike nekoliko različitih stranaka od krajnje desnog krila, pa sve preko Republike Srpske, do ultra levog krila srpskog političkog dijapazona, da u glas (i derući se i razvaljujući dlanove tapšanjem), skandiraju njegovo ime i šalalala la, sve to načičkani jedni do drugih u svoje ušuškane lože.

Fenomenalni Bo Mekkaleb je bio Igrač, koji je nosio Partizan i ovom meču. Onakvu brzinu, agresivnost, refleks, snagu… uz spretnost, lucidnost i hrabrost, prava je privilegija i veliko zadovoljstvo gledati. Nalazi se u odličnoj formi i igra fenomenalnu košarku, i definitivno predstavlja igrača koji čini mnogo za svoj tim. Drago mi je i zbog dve trojke koje je (napokon) ubacio, i nadam se da će nastaviti da šutira iz „zgodnih“ pozicija.

Marić je odigrao izuzetno racionalno, pametno i na momente veoma iskusno i zajedno sa večeras izvanredno korisnim i hrabrim Vranešom, odneo važnu pobedu u borbi pod koševima.

I ostatak tima je odigrao skoro pa bez greške

U iščekivanju četvrtog meča serije, a poslednje utakmice u Areni, i prve meč lopte Partizana

U meni se mešaju, prelivaju i smenjuju različita osećanja… frka, panika, nervoza, nestrpljenje, iščekivanje, strah… ali i ponos, vera u pobedu, predfajnalforovska euforija…

Duboko verujem da ćemo mi barem ponoviti disciplinu, angažovanost i koncentraciju iz prvog beogradskog meča, da će većina igrača odigrati na svom ovosezonskom proseku i da će barem još jedan naš igrač da „iskoči“ poput Kecmana u prvoj i Boa u trećoj utakmici. Nadam se da ćemo pogađati, da se nećemo uplašiti ni jednog trena, i da će momci nošeni još većom i strasnijom podrškom sa tribina zaokružiti dosadašnji deo sezone konačnim trijumfom i plasmanom na završnicu Evrolige.

Sa druge strane, nakon odgledane reprize (na oba kanala), sve me više hvata strah, jer mi se učinilo da je Makabi u utorak odigrao prilično rezervisano, stegnuto i neobjašnjivo mlako, iako se može reći da je njihovoj bledoj igri „kumovala“ izvanredna postavka Dula Vujoševića i dobra i precizna odbrana Partizanovih igrača.

Ali, ostaje mi utisak, da je „stari smrda“ Geršon, svesno ušao u treći meč sa dozom rezerve, računajući da će u prvoj utakmici svi akteri meča biti impresionirani Arenom i prisustvom dvadeset hiljada navijača i da to nije najbolji trenutak da se pokuša sa pobedom po svaku cenu. Tako je i bilo… sudije su svoj posao odradile nezapamćeno fer i pošteno, publika je bila nabrijana ko nikad u Areni, igrači Partizana skoncentrisani i rešeni… izgledalo je da Makabi ne može do pobede.

Večerašnji meč će biti znatno drugačiji. Očekujem utakmicu sa mnogo više borbe, tuče, kidanja, sa puno podmuklih poteza, provokacija, (ne)dozvoljenih kontakata, laktova, povlačenja, saplitanja, sekira, foliranja… što je normalno za plej-of utakmcu koja je i Partizanova prva meč lopta, i u takvom meču sudijama će biti mnogo teže da održe ravnotežu u kriterijumu suđenja i broju pogrešno dosuđenih odluka, i za očekivati je da broj grešaka na našu štetu bude drastično veći u odnosu na prvi meč.

Sve mi se više čini da je Geršon ubeđen u to, a ne bi me čudilo da je to i neki prećutan dogovor sa ULEB-om, mada sam svestan da je takvo razmišljanje posledica i paranoje koja me obuzima kako se meč bliži početku.

U svakom slučaju večerašnji okršaj biće antologijski, a nadam se da ćemo ga pamtiti po dobrom.

Kako bilo, na nama je da potvrdimo preimućstvo spektakla Arene i 20.000+ Grobara koji će je večeras ispuniti, i fizički i energetski.

Pritisak koji je moguće stvoriti sa tolikim brojem grlatih ljudi koji su srcem i dušom uz svoj tim i činjenica da 20K ljudi bruji i zveči nad glavama oba tima i sudijske trojke je veoma ubitačan pritisak.

Jer realno, Arena je i prvom meču u donjem delu bila prepuna, skoro pa kao Pionir, i na terenu se čula strašna buka… doduše ne zaglušujuća i ušeparajuća kao što je to slučaj u Pioniru, već više odzvanjajuća, zastrašujuća kao huk koji dolazi izdaleka i pojačava se da se sve trese… kao da se vitla i odbija od visoke svodove i susedne tribine.

Jednostavno krenuti od jednostavnijeg načina navijanja… kratke, gromke, pevljive pesme… u čijem izvođenju se koriste i dlanovi odnosno tapšanje, što može i mora da bude obaveza svakog ko je u hali, baš kao i zviždanje, dvoglasovne i oleoleole pesme… a duge pesme neka peva svim glasom jezgro na jugu, i to mogućstvu pre meča i u pauzama, a od ovih ostalih navijača, nek se priključi kad i ko koliko želi.

Igrači na terenu, i mi na tribinama, moramo da damo sve od sebe za večerašnju pobedu i da apsolutno verujemo da je to dovoljno za najveći uspeh srpske klupske košarke.

Posle spektakularne pobede u 4 utakmici serije sa Makabijem 76-67, i spektakularno završene četvrt finalne serije Evrolige i plasmana KK Partizan na završni turnir, Final 4 u Parizu. Utakmica dobijena u spektakularnoj atmosferi (ne)zvanično 25.000 Grobara.

Ovogodišnji plasman u Final 4 je najveći uspeh srpske klupske košarke, i po težini ostvarivosti je jednak ili čak i veći uspeh od Istanbula 92. Sa dobro poznatim minimal budžetom, katastrofalnim predviđanjima s’početka sezone, realno daleko najslabijim rosterom u Evropi, plasirati se na final 4, nakon „otresavanja“ Ponosa Izreala je podvig nad podvizima.

Svaka čast crno belim momcima, predvođenim Duletom Vujoševićem u Predrag Sašom Danilovićem! Veliko hvala za sve što ste nam priuštili.

Arena večeras je bila spektakl, nešto što nije viđeno do sada. Gledao sam mnogo utakmica u Pioniru, i obožavam atmosferu Hrama košarke i može se reći da sam fan Pionira, ali Arena večeras je bila neponovljivi doživljaj.

Tvrdim da je večerašnja utakmica najspektakularniji košarkaški događaj svih vremena. Onakva energija, buka, snaga, podrška… ja sam oduševljen.

Od 7 do 9 maja, u gradu svetlosti Parizu, u dvorani Bersi, bićemo svedoci „pokušaja“ ostvarenja još jednog podviga i zajedničkog sna svih Grobara, koji su sa strpljenjem i verom bodrili Partizan svih ovih godina, znajući i verujući da će doći „i taj dan“.

Partizan je napravio brejk u prvoj utakmici i početku serije protiv Makabija, i slavio pobedu 77-85 u utakmici u kojoj je gubio većim delom,i sa najvećom razlikom od -21 sredinom druge četvrtine.

Neverovatna utakmica!

Iako sam mnogo puta do sada, nakon neke (od mnogih) spektakularne pobede pomislio kako ne može više i bolje, kako je dostignut vrhunac napetosti i ludila, Dule i momci me iznova iznenade, bolje rečeno razgale.

Večerašnji preokret u Nokia Areni je jedan od najluđih kojih sam doživeo sa Partizanom.

Svaka čast ekipi, a duboki naklon Dušanu Kecmanu, koji je pored nesporne košarkaške inteligencije i talenta, večeras dokazao (onima koji su sumnjali) da je igračka veličina i momak sa ogromnim srcem i hrabrošću. Večeras je i zvanično zaslužio da ga tretiramo kao Legendu Partizana.

Makabi nema snage da parira Partizanu kada crno-beli igraju na najvećim obrtajima, i mislim da oni ovu seriju ne mogu da dobiju jer smo jači, mlađi, luđi, borbeniji i brojniji…

U drugu utakmicu ulazimo još rasterećeniji i sa ogromnim samopouzdanjem, i voleo bih da ovu novonastalu situaciju materijalizujemo još jednom pobedom

Jedino što sumnjam da može da se ponovi u večerašnjem meču je izuzetno fer i nepristrasno suđenje iz prvog meča.

Ko god bude nosio narandžasti dres s(vi/e)ruckaće za žutaće, samo se nadam da neće baš da preterujuju i da to neće raditi bezočno i perfidno kako inače znaju i kako su nam prošlosti često presuđivali. Još veće nade polažem u to da sudije neće ni imati prilike da „lome“ u korist domaćina i da ćemo izbeći egal završnicu i situaciju da jedna lopta ili sudijska odluka odlučuje ishod.

Mi imamo veliku šansu, vodimo u seriji zahvaljujući spektakularnom brejku, pritisak moranja, i to ogroman, je na njima… i ovo bi mogao da bude do sada najveći test naše veličine (u koju ja bez obzira na večerašnji ishod ne sumnjam), i da bi večeras sebi mogli da trasiramo put za Pariz i skinemo breme i pritisak koji će nas u svakom slučaju čekati u Areni, kada će pobeda postati naš imperativ.

U poređenju prvog i drugog poluvremena prve utakmice, očigledno je bilo da smo u prvom delu bili preplašeni, zbunjeni i impresionirani značajem meča i renomeom protivnika i njegove precenjene navijačke podrške.

Slaba pokretljivost u odbrani, nedostatak agresivnosti… stajali smo daleko od igrača, bili neodlučni u građenju i delovali prilično nezainteresovani i pogubljeni.

Razvoj događaja i velika prednost koju su stvorili Telavivci, „oslobodili“ su nas pritiska i mi smo zaigrali svoju igru.

Nadam se da ćemo večeras nastaviti gde smo u utorak stali, i bez „blama“ odigrati ovu veoma važnu utakmicu.

Kecman je bio heroj prve utakmice, a za eventualni trijumf večeras, biće potreban bar još jedan igrač koji će da iskoči iz svog ovogodišnjeg statističkog proseka.

Ako se malo raširi odbrana Makabija, Marić bi mogao da zagazduje podkošovljem i da na nepregledni niz centara sa kojima je ove sezone brisao parket, doda imena Fišera i Lazmija.

A i Bo (koji je uz Keca pružio briljantnu partiju u  utorak) bi mogao da iskoristi potencijalnu razuđenost u reketu protivnika da „ušiva“ sa svojim ulazima. Od Boa, i pored katastrofalnog učinka iza linije za 6,25, očekujem da šutira (jbg, ipak je košarkaš) pogotovu u isteku napada i posebno kada dobije loptu na naskok, i naravno kada ga ostave samog, što im i jeste deo taktike. Ima katastrofa procenat, ali ubaciće kada bude trebalo.

Promena odbrane žutih, u odnosu na prvi meč, mogla bi da otvori i oslobodi prostor i za Veselija, čija je motivacija ovog puta i veća od uobičajeno velike… on prosto kipti od snage i želje za dokazivanjem svojih ogromnih potencijala, i pitanje je trenutka kada će da pruži (još) jednu nezaboravnu evroligašku partiju- uličnim žargomom rečeno- kada će da razvali!.

Potajno se nadam (jer ne smem na glas) da bi Rašić mogao da pogodi više od nekoliko dalekometnih šuteva, dok bi njegovi prodori „do samog koša“ ipak predstavljali čudo veće od stizanja razlike iz prvog meča.

Kapiten Pera je u premijernom meču iskazao tromost i sporost u odnosu na hiperbrzanjce iz Makabija, i smatram da mu oni definitivno ne odgovaraju, pa je za očekivati da deo njegovih minuta ubeleže Mitrović i Milošević.

Vraneš se dobro nosio u prvoj utakmici i od njega će biti dovoljno da ponovi partiju od utorka, što važi i za Robertsa čija je borbenost i izgaranje, posebno u odbrani, od ključnog značaja za stabilnost tima. Bilo kakav iskok ove dvojice u napadačkom segmentu igre, mogao bi da bude izuzetno važan i kao takav je dobrodošao, mada je previše smelo tako nešto očekivati od njih, a posebno od Slavka. Od Robertsa ipak očekujem par lakih kucanja i po koju trojku na isteku napada, ali i izbegavanje zabijanja pod koš i komplikovanja u situaciji kada treba da snažno i jednostavno realizuje šansu, uzme faul ili koš faul ili jednostavno prosledi loptu ka nekom od slobodnih saigrača. Đekić da nastavi sa svojim korisnim minutčićima, i da se ne libi da zategne šajbu kada je sam.

Mnogo ljudi je to ovde apostrofiralo, i ja bih im se pridružio u zaključku: Udri, tuci, kidaj, lomi, gazi, skači, bacaj se, gini… ali uz razmišljanje i koncentraciju u svakom trenutku, strpljivo i disciplinovano a pri tom agresivno, borbeno, odvažno…

Ovo su mečevi koji rađaju velike igrače (ili u kojim veliki potvrđuju svoju veličinu što je Kec demonstrirao u prvoj), i ovo su utakmice kada je za trijumf potrebno (barem malo) izleteti iz bespogovornog trenerovog šablona, te uputiti hrabar šut, krenuti na ulaz ako se ukaže pukotina u odbrani, prikucati preko igrača…

Ja sam optimista, i smatram da bi prema svim nepisanim košarkaškim pravilima, naše šanse za pobedu veće nego u prvoj. Nadam se da neću biti svedok neprijatnog iznenađenja, jer mi smo, tvrdim, jači od Makabija!

S druge strane, pobediti Makabi dva puta zaredom u Nokia Areni, je veoma teška misija.

Najbolje mi je kad ne razmišljam o mogućnostima, varijantima i konačnom ishodu. Boli me glava. Daj nek počnu više, pa šta bude…

Drugi telavivski dvoboj završen je lakom i ubeedljivom pobedom Makabija 98-78, u meču propraćenom izuzetno neprijateljski raspoloženim navijačima na tribinama i provokativnim i nesportskim ponašanjem igrača Makabija na parketu.

Izgubismo mnogo lakše nego što sam se plašio.

Odigrali smo smušeno, rezervisano, bez prepoznatljive angažovanosti (sem na momente), a sa takvom igrom teško bi smo dobili i Zvezdu a kamoli višestrukog šampiona Evrope.

Nema smisla kritikovati igrače i trenera dva dana nakon svih onih hvalospeva, ali čini mi se da smo trebali da odigramo utakmicu iz sve snage, da se pobijemo sa njima, da potrošimo mnogo više energije u pokušaju da pobedimo…

Ovako mi preovlađuje osećaj da smo olako propustili šansu za istorijski trijumf i dve vezane pobede nad Ponosom Izraela što bi bilo skoro pa rešeno pitanje plasmana u Pariz.

Plašim se da će biti mnogo teško pobediti ih dva puta za redom, pa makar i u Areni, a nakon večerašnjeg seljačkog ponašanja žutaća, iskreno se plašim eventualnog petog meča u Tel Avivu, i predstave koje su spremni da nam prirede.

Bili smo slabi večeras i to je činjenica, baš kao što je činjenica da je strašno teško dobiti dve zaredom u Nokiji i to još u četvrtfinalu EL

Verovatno je svestan toga, i Dule malo kalkulisao.

Imamo jedan brejk, i predstoje nam dve utakmice u Areni, u kojima mi na tribinama moramo da pokušamo da prenesemo magiju Pionira i da očekujemo da će Dule i momci ponešeni time da pruže i magiju na terenu

Meni se čini da su oni u stvari isprovocirani mnogo više nego što mi pretpostavljamo, i sinoćno seljačenje je dokaz za to, bilo da je smišljeno kao priprema meča ili da je odraz lične frustracije pojedinaca u žutom i njihove nemoći da ostanu u okvirima sportizma i fer pleja.

Gde ćeš veće poniženje od onog koje smo im priredili u prvoj utakmici kada smo ih otresli posle minusa od 21. Njih, „veliki“ Makabi, „ponos Izrealja“ a bez izraelskih košarkaša, tim od 20 miliona… mi „mali“, minimalbudžetni, nepoznati klinci.

Ne treba se igrati antisemitizmom, jer mi smo Partizan, simbol antifašiizma za sva vremena.

Ma i mi smo naivci… Marić umesto što se stoički nosi i prima grubosti i izdržava duele u nameri da se izbori za što bolju poziciju, treba da kod prvog grubog nasrtaja isfolira da je satrven (što u većini slučajeva i jeste) i padne ko pokošen ili se uvati za “glavu, kuk ili rame”.
Ovako, igrajući pošteno i ne karikirajući faulove u nameri da ih napunimo ličnama, mi još dobijamo faulove u napadu.
Istina je da mi bijemo, nekad više, nekad manje, i ponekad kao sinoć Veseli napravi grublji prekršaj, ali mi nikad nismo i očigledno nećemo folirati na terenu. Plašim se da nam se protiv ovako ljigavo prljavih i pokvarenih ekipa kao što je Makabi to sportsko poštenje “ne obije o glavu”.

Iako imaju više titula i mnogo para, ja (verovatno subjektivno) smatram da je Partizan veći tim, i tako treba da se postavimo u naredne dve utakmice, jer će demonstracija naše veličine na svim poljima biti ono što će ih izludeti i na kraju ih dovesti u poziciju da teren napuste posramljeno pognutih glavudža.

Dve pobede Partizana u Izraelu za mene bi bile manje iznenađenje nego dva poraza, i pri tom se trudim da ne budem subjektivan i navijački određen.

Ovakvom prognozom ističem mišljenje da nam šanse u ovom okršaju nisu male, naprotiv.

Makabi je ekipa respektabinog imena i velike istorije, i trenutno je sačinjena od izvanrednih košarkaša i odličnog trenera, sa velikim uticajem i autoritetom u evropskoj košarci, sa frenetično odanom podrškom velikog broja navijača, kako u uvek ispunjenoj Nokia Areni tako i na gostovanjima, ali je u suštini tim koji može biti nadigran i na kraju pobeđen.

Da bi se to dogodilo, potrebno je da se poklopi mnogo toga:

- da ekipa odigra nadprosečno borbeno, angažovano, disciplinovano,čvrsto, jako, brzo, grubo… i sve ono što se u stvari već godinama podrazumeva kad je u pitanju Partizan u Evroligi;

- da procenti šuta budu znatno viši od ovogodišnjeg proseka. Preciznost sa „linije za slobodna bacanja“ se podrazumeva, a visok procenat šuta za tri iz izgrađenih pozicija se priželjkuje više nego ikad.

- da odbrana amortizuje individualne kvalitete Andersona i šuterske bravure Bluentala, a da se pri tom ne dozvoli da „iskoči“ neko drugi i ne prikaže neko ludilo od raspoloženja za igru i utrpavanje;

- da se dobija borba pod košem i iskontroliše skok pod oba obruča, i da se iz takve igre isforsira kontra, polukontra ili brzi napad na Veselija koji u tranziciji prvi istrčava i zauzima busiju pod samim košem, sa obično protivničkim bekom koji jedini uspeva da ga stigne. Takođe, nadam se velikom broju koševa iz „odbojke“, prikucavanja posle promašaja i iz drugog napada.

- da se slabiji realizatori u Makabiju „uvuku“ u zamku trošenja lopti, (tipa da se pušta Lazme da igra 1 na 1 licem pa kad spusti loptu da se napadne, ili da se „tera“ Viznjevski na ulaz i kad uđe da ga poklope sa svih strana, i slične minijature koje će Dule postaviti i koje će biti zanimljive za gledanje…)

- da sudijski kriterijum (naglašavam kriterijum a ne odnos pogrešnih odluka) bude jasan i ujednačen u svim predstojećim mečevima između ova dva četvrtfinalna para, i da taj kriterijum suđenja ne bude previše sitničav u sviranju faulova, a opet da bude definisan i konkretan kod očekivane tuče centara pod koševima.

Takođe, ostaje nada da u redovima žutih u ovoj seriji neće biti nezaustavljivih igrača iako je potencijal u postojećem rosteru Makabija, za tako nešto ogroman.

Istovremeno, svestan sam da bez herojskih partija nekog od igrača u crno-belom teško da se može dobiti serija. Zato se nadam da će svaki meč „izroditi“ svog junaka, koji bi svojim učinkom bio tas na vagi u priželjkivanim pobedama Partizana.

Skoro pa sam ubeđen da će Partizan pobediti barem u jednoj telavivskoj utakmici, baš kao što smatram da su velike šanse da Makabi „uzme“ jednu u Areni.

Poznavaoci Partizanovih evroligaških nastupa smatraju da je najveća šansa za brejk u prvoj utakmici. Slažem se da bi to bio najbolji scenario, jer bi još rasterećeniji ušli u drugi meč. Ali meni se ipak čini da će drugi meč biti naša najveća šansa i skoro sam siguran da taj meč dobijamo, pogotovu ako izgubimo u prvoj.

Na kraju plašim se da će se ipak igrati pet utakmica, jer ćemo biti svedoci barem po jednoj brejka na obe strane.

Jedno je sigurno: biće napeto i zajebano, a po kom scenario i kako će na kraju sve da ispadne, možemo da nagađamo u beskonačno.

Jedva čekam prvu utakmicu, jer će posle nje sve biti mnogo jasnije. Videće se ko je ko i ko koliko može.

Ja sam lično veliki optimista i ne bih se iznenadio ni u slučaju da „otresemo“ Makabi.

Ali realno… biće opasno kidanje u svakoj utakmici, a koliko će ih na kraju biti… videćemo.

Ona – mala, zbunjena, u Partizanovoj majici, nasmejana i oduševljena tolikim brojem ljudi.

Niti sam ja Laza Lazarević, niti smo išli na jutrenje, mada smo bili u hramu. Doduše hramu košarke.

Naš Partizan se upravo plasirao u najboljih osam ekipa Evrope, po treći put za redom. U goste nam je dolazio Radnički iz Kragujevca i očekivala se svečarska atmosfera. Iako Pionir nije ispunjen kada su u pitanju utakmice NLB lige, za ovu se očekivao malo veći broj gledalaca, ako ništa drugo bar zbog proslave prolaska u Top 8. Uz sve to, mi nismo bili pod imperativom pobede.

Sve su to razlozi zbog kojih sam izabrao baš ovu utakmicu da bude prva mojoj ćerkici od šesnaest i po meseci. Raste u grobarskoj porodici, odrasta u godinama koje su obeležene uspesima našeg voljenog kluba, tako da nema sumnje da će za nekoliko godina sama tražiti da ide u Pionir i pokaže svima šta zna od naših pesama.

Torba puna njenih stvari je bila spremna: presvlaka i pelene (za nedajBože), igračka, njen omiljeni jastuk, grickalice i sokić (po savetu iskusne osobe), voda. Veče je bilo prohladno, ali lepo. U Pioniru skoro tri hiljade nasmejanih lica. Ona – mala, zbunjena, u Partizanovoj majici, nasmejana i oduševljena tolikim brojem ljudi. U početku je samo sedela i čudno gledala šta se dešava. Onda je htela da šeta i da pokuša zakoračiti na svaki deo Pionira, da sama proveri da li je sve u redu. Uz izlazak naših igrača na predstavljanje, koji je pratio veliki aplauz gledališta, išlo je i njen osmeh i tapšanje. Naravno, ona nema pojma da li su na teren istrčali Božić, Roberts, Sinovec, Bo MekEjleb, Kecman, Milošević, Rašić, Lučić, Lešić, Bešović, Mitrović, Alek Marić, Vesely, Djekić, Vraneš ili neko ko se ko zna kako zove. Videla je crno beli dres i njoj je bilo dovoljno. Bitno da je neko iz našeg tima… Pozdravio ju je i Miša Tumbas sa glasnim “Mali Grobar” i velikim, iskrenim osmehom. Prilazili su ljudi sa pitanjem da li mogu da je fotografišu. Naravno svima je ispunila želju

Kad je krenula igra par minuta joj je pažnju držala lopta i bilo joj je zanimljivo šta to oni rade. Posle toga se animirala grickanjem smokija i pijuckanjem sokića. A tada su na red došle stepenice izmedju redova. Idemo gore… Pa dole… Pa gore… Pa opet dole… Tu je negde bio kraj našeg prvog odlaska na utakmicu. Prvo povlačenje igrača sa terena, na pauzi izmedju prve i druge četvrtine, je značilo kraj našeg doživljaja. Jasno je tati dala znak da je vreme za odlazak kući. Može tata i na TV-u odgledati ostatak utakmice. A i ne mora. Njemu je srce bilo puno i posle ovih 10 minuta. A nekog sledećeg, prolećnog dana ćemo ostati malo duže…

I nadam se da mi niko neće zameriti što malo privatizujem mogućnost pisanja ovde, ali bilo je jače od mene. Jedino mi je žao što nemam poneku fotografiju iz Pionira da pojačam utisak, ali nema tata 4 ruke. Ostala je samo ova koja je napravljena dok smo se spremali.

… ovo je trenutak Partizanovog trijumfa… velikog uspeha… po treći put zaredom u elitnih 8.

Uživajmo u velikom podvigu, zasluženo ostvarenom nadljudskim naporima Duleta Vujoševića i njegovih igrača, „krvavim“ treninzima i fanatičnom posvećenošću košarci i Partizanu.

Još jednom: Veliko hvala za sve!

Ne pamtim ovako interesantan košarkaški četvrtak, pogotovu kada je proveden zakucan za fotelju uz pregršt vrhunske košarke na malom ekranu.

Najduži dan… dan konačne odluke i razdirućeg iščekivanja zvanično je počeo da se rešava u utakmici koji su odigrale dve atinske ekipe, dva sata i četrdeset minuta pre duela u Kataloniji.

Željko Obradović, čovek koji je kao debitant osvojio do sada jedini trofej prvaka Evrope za naš Partizan, dočekao je meč protiv Marusija sa svojim sadašnjim timom, ekipom koja slovi za višestrukog šampiona, pod teškim bremenom velikih očekivanja Partizanovih navijača, koji su pobedu zelenih smatrali pod grobarsku obavezu igrača i trenera koji su slavu i ime stekli u KKP.

Špekulisalo se kako će moćni i bogati PAO, radi interesa grčke košarke pustiti Marusi, ekipu skromnog budžeta, ali impresivnog igračkog nastupa u ovoj sezoni. U prilog toj, ispostaviće se samo čaršijskoj priči, išla je i činjenica da su grčki košarkaši u redovima zelenih, jedan za drugim odustajali od učešća u meču, pa se od ranije povređenom Carcarisu pridružio i prvi igrač grčke košarke Dijamantidis, uz njega i eks NBA-ovac Spanulis i dželat iz Pionira prethodne nedelje Perperoglu, a i prvi centar ekipe Crnogorac i bivši Partizanovac Nikola Peković, bio je „sprečen“ da nastupi u krucijalnom meču po njegov bivši tim zbog nedovoljno zalečene povrede stopala.

Javnost u Srbiji, oduvek sklona da se bavi i razvija teorije zavere, bila je na ivici histerije kako se trenutak odluke bližio. Sve su oči bile uprte u Atinu, Grobare Željka i Milenka i ostatak „sakate“ družine.

Međutim u jednoj stegnutoj i veoma čudnoj utakmici, Panatenaikos je ipak uspeo da pobedi Marusijance, a Žoc da skine sa sebe teret, i na stranu odloži etiketu izdajice koja je bila spremljena da mu se zalepi na leđa, barem do neke sledeće prilike, koja će sigurno doći, jer se putevi Partizana i PAO-a poslednjih godina veoma često prepliću.

Što se mene tiče, ja tom čoveku sve i da hoću, ne mogu da zaboravim i „oprostim“ Istanbul 92’ i titulu osvojenu u krajnje nenormalnim uslovima igranja sa izuzetno mladim timom golobradih dećkića, debitanata među kojima svrstavam i samog trenera, koji je do sezone pre te istorijske 92’ zajedno sa njima lio znoj i krvario na parketu. Sećam se mečeva, zbog „nepravednih i ničim izazavnih“ sankcija, odigranih u izgnanstvu na periferiji Madrida, u radničkom mestu Fuenlabrada, i mog ranog ustajanja da u jutarnjiim novinama pročitam rezultat, jer prenosa tada nije bilo, baš kao ni interneta, a nešto se ne sećam ni da je bilo snimaka tih utakmica.

Sećam se i koliko je tada bilo moćnih ekipa u Kupu Šampiona… Huventud, Knorr, Filips, Makabi… i koje su sve igračine i trenerske veličine stajale na tom pobedničkom putu.

Željku Obradoviću ne mogu da ne „skinem kapu“ za sinoćnju pobedu izvojevanu u meču koji nije imao nikakav rezultatski značaj za njegovu ekipu, koja je bila oslabljena za igranje bezmalo cele prve petorke iz početne faze takmičenja, u kojoj je PAO uostalom delovao i delao impresivno dominantno.

U situaciji u kojoj je bio PAO sinoć, utakmica je bila veoma teška i izuzetno naporna za gledanje, pogotovu kada se sa ove naše strane bezuslovno očekivala pobeda. Željko i njegova oslabljena ekipa, skrpljena od igrača koji su veći deo sezone proveli mahajući peškirima i dodajući vodu saigračima, su svojom neuigranošću i početničkim greškama iskidali živce nama, koji smo za njih zdušno navijali, ne koristeći mnoge prilike da prelome meč u svoju (a samim tim i našu korist) i definitivno reše stvari u grupi. Ali računa se jedino pobeda, i ovoj, za nas izuzetno vrednoj a velikodušno poklonjenoj od strane Željka nema smisla gledati u zube i nastaviti sa teorijama zavere i sumnjama u iskrene namere deklarisano velikog prijatelja i člana Partizanove porodice Željka Obradovića.

Nakon dočekanog kraja neizvesne borbe u OAKA Areni, nastupila je sreća i zadovoljstvo zbog zvanično overenog plasmana u 8 najboljih evropskih ekipa. Osetilo se ogromno olakšanje i svojevrsna ispražnjenost. Sledio je meč koji je lako mogao da bude biti il’ ne biti za Partizan, ali je zahvaljujući povoljnom raspletu u Atini revanš sa Barselonom dobio revijalni karakter i priliku za dodatno razigravanje igrača i uigravanje linija tima protiv trenutno, najjače ekipe na Starom kontinentu.

Međutim igrači i stručni štab su utakmicu sa Barsom shvatili krajnje ozbiljno, što ne čudi jer oni drugačije i ne umeju. Lišeni bilo kakvog imperativa, ušli su u meč da odigraju dobru utakmicu i iskoriste je kao priliku da timski još više ojačaju i podignu formu kako pojedinih igrača tako i cele ekipe.

I Partizan se zaista dobro držao većim delom meča, igrajući hrabro i smelo, nošen izvanrednom podrškom nekoliko stotina srećnika, koji su imali novca i mogućnosti da doputuju po nezampaćenom kijametu u katalonsku prestonicu i zauzmu svoja mesta na samom vrhu Blaugrane, gde su temperamentnim domaćinima prikazali esenciju navijaštva, po kojima je Partizanova publika nadaleko poznata. Većim delom meča hala se orila poznatim stihovima neprevaziđenih navijačkih pesama dok je ostatak hale u neverici gledao šta se dešava i ko su ti balkanski grmalji dubokih glasova i strogih pogleda koji bez obzira na dešavanja na parketu ne prestaju da podržavaju svoje miljenike.

I pored dobre partije crno-belih momaka, poraz je bio neizbežan, jer su bordo-plavi bili istinski naoštreni da se osvete za jedini poraz koji su doživeli u ovogodišnjem izdanju Evrolige. Partizanu treba da imponuje što je Barsa u meč ušla maksimalno mobilisano, vršeći pored igračkog, i sav ostali arsenal raspoloživih pritisaka, u vidu sudija, foliranja igrača, glumatanja, iznuđivanja… Po izrazu lica i zlobnom škiljenju onim urotljivim plavim očima Ćavije Paskvala, moglo se razaznati da je u prvom meču u Pioniru mladi trener ipak proživeo frustraciju i da mu je poraz u Beogradu baš teško pao.

Ne mogu da se otmem utisku da je Partizan mogao da se nosi sa njima i duže od odlično odigranog prvog poluvremena u kome je igra i pored grešaka u momentima izgledala impresivno. Ali je Dule svesno olabavio tim, ne želevši (jer nije bilo pod moranje) da  cedi i kida svoju ekipu do kraja, u meču koji sem prestiža ništa posebno nije donosio, a verovatno iz razloga što prave borbe i veliki i monogo važniji okršaji tek predstoje.

Bo MekKaleb je ponovo pokazao da je eksplozija od igrača iako je načinio nekoliko grešaka, doduše iz dobre namere i prevelike želje.

Roberts je definitivno ustalio svoju igru i pronašao se u Partizanovom sistemu čiji sve važniji činilac nesumnjivo postaje. Njegovi skokovi, građenja, faulovi, a sve više i koševi postali su konstanta i osnova igre, i u eventualnom slučaju njegovog dodatnog napretka u igri i učinku mogu biti ključni u rezultatskom epilogu aktuelne sezone.

Aleks Marić se evidentno muči i bori protiv grube igre i tvrdih odbrana protivnika usmerenih prevashodno na njega.. Ali on je sinoć ipak uspeo da zabeleži dabl-dabl učinak, i za očekivati je da prevaziđe ovaj period tromosti i nesigurnosti u situacijama kada treba da raznosi sve pred sobom, barem na način na koji je to radio pre teške povrede. Očigledno je plan da se MVP regularnog dela, vrati u punom sjaju kada nam najviše bude trebala njegova dominacija.

Jan Veseli takođe iz meča u meč potvrđuje svoj raskošni talenat i fenomenalne fizičke predispozicije, a sinoć je pored nekoliko spektakularnih skokova, zakucavanja i precizno ubačenih trojki „preko ruke“, mene bar oduševio „pokazavši zube“ čupavom Grimauu u trenutku kada je ovaj pokušao da iskoristi domaćinski teren i da mu svojstveno matorim i zavidnim igračima „džukački“ podvali u igri.

Rašić, Kecman, Božić, Milošević i Vraneš su se trudili i pokušavali, ali nisu u sinoćnjem meču uspeli da pruže značajnije role niti da naprave neki veći učinak, ali ostaje uverenje da će kao najiskusniji u ovoj selekciji proigrati u punoj snazi kada bude najpotrebnije.

Mladi lavovi: Đekić, Mitrović i Sinovec su dobili priliku da omirišu parket i osete žar borbe protiv jedne nesporno velike ekipe, a minute i minijature koji su ovi Partizanovi prospekti zabeležili, vredan su zalog za budućnost tima.

Sledi borba zaFfinal 4 protiv „Ponosa Izraela“!

Međutim… ima vremena za priču o Makabiju, njegovoj veličini i snazi, o našim šansama u četvrtfinalnim duelima… raspredaće se i priče o ispravnosti odluke da se igra u prostranoj i finansijski isplativoj Areni.

Ali… ovo je trenutak Partizanovog trijumfa… velikog uspeha… po treći put zaredom u elitnih 8.

Uživajmo u velikom podvigu, zasluženo ostvarenom nadljudskim naporima Duleta Vujoševića i njegovih igrača, „krvavim“ treninzima i fanatičnom posvećenošću košarci i Partizanu.

Još jednom: Veliko hvala za sve!

mastro mostro, 05.03.2010

„I kada ne budeš prvi ti,

I kada se čuju zvižduci,

I tada ću Partizane znaj

Da te volim ja…“

…orilo se Pionirom skoro čitav sat posle utakmice u kojoj je Partizan poražen i u kojoj nije uspeo da iskoristi prvu priliku, i po tradiciji kolo pre kraja, overi plasman u najboljih 8 Evrope.

Niko ko se oseća Grobarom, nije napustio halu po završetku meča, ostalo se u dugo… Pevalo se i tapšalo, ritam se pojačavao, crno-beli akteri vratili su se na bis, niko nije bio tužan… naprotiv, na licima navijača jasno se videla sreća, ozarenost, ponos, inat, ispunjenost i zadovoljstvo. Sve to sa punim pravom i velikim razlogom, jer je i sinoć kao i mnogo puta u vremenu iza nas, ekipa Partizana igrala svom snagom i punim srcem, ne štedeći se u borbi i nameri da zabeleži još jedan istinski trijumf.

Ali aktuelni šampion Evrope sinoć je pokazao svu svoju veličinu i snagu. Došli su da igraju za svoju čast, da brane svoje ime i da pobede na mestu gde je najteže pobediti. Došli su da prekinu za njih ali i celu košarkašku javnost, neverovatan i potpuno neočekivan niz od četiri uzastopna poraza u četvrtfinalnoj fazi.

Večiti dušebrižnici Partizanovih uspeha, nadmeno ali u suštini glupavo su konstatovali, da je „stari prodavač“ utakmica svog tima,a u korist svoje prve ljubavi-Partizana, „Naš“ najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke, gospodin Željko Obradović, ostavio jednog od najboljih centara Evrolige Nikolu Pekovića u Atini, i ostatak ekipe doveo u Beograd na ekskurziju, sa obaveznim obilaskom nadaleko čuvenih splavova, te da će „ponovo pustiti“ crno-bele.

Međutim, PAO je pored poštenja sinoć demonstrirao skoro svu svoju ogromnu snagu i suvi kvalitet, u koji valjda niko ko iole poznaje košarku nije ni sumnjao. Pokazali su da je izostanak njihovog plasmana u narednu fazu jedno veliko i neprijatno iznenađenje, pravo čudo koje malo ko mogao i da pretpostavi.

Ono što su zeleni sinoć odigrali u prepunom Pioniru, može se opisati kao prava košarkaška lekcija po zamisli vrhunskog trenera i u izvođenju izvanrednih igrača ogromnih primanja, adekvatnih kvalitetu koji poseduju. Gledati važećeg šampiona na delu, sa košarkaškog aspekta je prava privilegija. Demonstrirali su igru koja je delovala impresivno po svojoj preciznosti, sigurnosti, snazi, iskustvu i samopouzdanju.

Iako je i Marusi prikazao u Beogradu dosta dobru partiju, najbolja ekipa koja je kročila u Pionir u ovoj sezoni je bez sumnje PAO, i ako ponove približno dobru partiju i naredne nedelje protiv svog gradskog rivala u svojoj OAKA Areni, ne treba sumnjati u Partizanov siguran prolaz dalje, bez obzira na ishod naše utakmice u Blaugrani.

Odbrana Atinjana bila je na šampionskom nivou… brza, agresivna, snažna, čvrsta, oštra, istrajna u nameri da se ispoštuje dogovoreno… udvajanja i utrajanja Partizanovog MVP-ja, zgusnut reket po cenu otvorenog šuta za plejmejkera Bo Lestera, odlična kretnja, sprečavanje protoka lopte, dobra i pravovremena postavljanja, čitanje Partizanove igre, požrtvovana pomaganja, iskusna preuzimanja… jednostavno, sve što su grčki šampioni sinoć prikazali bilo je u domenu vrhunskog.

U napadu su Atinski zeleni dominirali… pogađali su lako i u frapantno visokom procentu. Dru Nikolas je demonstrirao kako izgleda, igra i koliko znači jedan klasan šuter, pogodovši 6 trojki iz 6 pokušaja, i to u igri u kojoj je Partizan pokušavao sve ne bi li ga zaustavio. U potpunosti ga je ispratio Perperoglu koji je imao poneki promašaj, ali su ti promašaji ostvareni pri šutevima koji su ispaljeni u poslednjim sekundama napada, ali i svi pogođeni.

PAO-va imena od kojih ledi krv u žilama i zastaje knedla u grlu: neponovljivi Dijamantidis, odlični Batist, NBA-ovac Hejslip, uvek opasni Spanulis, neugodni Focis, „Naš“ Tepić, talentovani Šermandini i Kalates… odigrali su iskusno, kvalitetno i racionalno, na način koji dolikuje višestrukim šampionima Evrope, u potpunosti ispunivši dogovoreno iz svlačionice, i impresirani ali ne i uplašeni grotlom Pionira pobedili zasluženo i ubedljivo.

Mora se sportski priznati da je Partizan sinoć bio nadigran i pobeđen od strane bolje, kvalitenije, skuplje i trofejnije (ima i takvih) ekipe, sa kojom je bila čast podeliti megdan. Vujošević je taktički bio nadmudren od strane svog kolege/pobratima Željka, koji je meč spremio do najsitnijih detalja, kao da je u pitanju Finale Evrolige.

Marić kao naš najbolji igrač je bio zauzdan agresivnom odbranom koja je i bila postavljena tako da se na njega obraća najveća pažnja. Rašić je opet bio neshvatljivo preplašen, i nije pogađao niti smeo da preuzme odgovornost u važnim trenucima, što je činio u mečevima koje smo prelamali u svoju korist. Roberts malo primetan, zadavljen i izgubljen u teškoj borbi sa atinskim gorostasima. Kecman,Vraneš, Veseli i Božić ugušeni u odličnoj odbrani PAO-a, otežanom kretnjom kroz polje i slabom koncetracijom u šutu. Jedini koji se kod Partizana izdvojio po učinku ali i po zalaganju je Bo MekKaleb, koji je kidao, skakao, padao, grizao po parketu i u trenucima kada nije išlo hrabro napadao koš kroz reket išavši hrabro i ludo, direktno na PAO-ve centre.

Posle sinoćnje utakmice, Grobari se slažu u jednom: „vredelo je izgubiti od aktuelnog šampiona Evrope da bi se doživelo ono što su navijači po završetku priredili akterima u Pioniru“.

Ja sam zbog toga i pored poraza bio neopisivo srećan, ponosan i uzbuđen…a mogu samo da zamislim kako je bilo igračima i koliko je lepo i uzvišeno sa parketa bilo posmatrati stojeće ovacije, zaglušujuće reči pesme podrške i tapšanje hiljada ruku u ritmu „ko jedan“.

Sa sinoćnjim, meni lično veoma vrednim iskustvom, siguran sam da će Partizanova predivna priča trajati večno.

Burna nedelja za KKP počela je prošlog a trijumfalno se završila ovog četvrtka, sinoćnjom pobedom, velikom i važnom (što selektor Duda reče podvigom), nad odličnom ekipom atinskog Marussija, tima koji je ove godine zabeležio nekoliko fantastičnih rezultata i pobeda nad komšijskim ekipama Panatenaikosa i Olimpijakosa. Svašta se izdešavalo za samo sedam dana… Kup Radivoja Koraća u Nišu… iznurujući polufinalni duel sa naoštrenim Hemofarmom… pa klinč borba i trijumf protiv starih Partizanomrzaca ekipe FMP-a, i slikanje Pere Kapitena sa novim peharom osvojenim u devetom uzastopnom finalu bez poraza. Ali tenzija i rivalitet Limenki i Partizana, odnosno čelnih ljudi dva tima, nije završen u dvorani Čair, već je izmešten sa parketa u medije, gde je otpočeo specijalni rat destabilizacije protivnika „poverljivim informacijama“ o transferu najtalentovanijeg domaćeg centra u najbolju srpsku ekipu, i ta priča nije doživela epilog do početka Partizanovog do sada ključnog EL meča, a po svemu sudeći kraj ćemo sačekati na leto.

Na kraju, još jedan pehar je u Partizanovoj trofejnoj vitrini, Aleks Marić je neočekivano dobro započeo svoju reaktivaciju u prvi tim, pomalo i na uštrb momaka koji su u njegovom odsustvu žaririi i palili parketom, a ekipa je generalno potrošila mnogo energije i isceđena ali zadovoljna i spremna na nova iskušenja, vratila se u Beograd da bije bitke u najvažnijem, elitnom evropskom takmičenju.

Meč protiv Marusija je bio „biti il ne biti“ za Partizan. Najteža utakmica za igrati i pobediti jer su bodove svi već bar u svojim ličnim kalkulacijama još po izvlačenju grupa ubeležili i sa njima kao sigurnim računali. Takve utakmice mogu biti mučne za igranje i naporne za gledanje, što sinoćnja sigurno jeste bila… većina posmatrača se dan posle osećaju podjednako umorno i istrošeno kao i sami akteri na parketu.

Pionir kao i uvek kad su čarobne evroligaške noći prepun, i pored novouvedene prakse strogo kontrolisanog ulaska i pooštrenog kriterijuma puštanja u halu, koji je za cilj imao da spreči da se na jednu propusnicu ulazi više puta. Iako je ovom restrikcijom dosta ljudi ostalo napolju, Hram košarke je ponovo ličio na crno-belo grotlo ispunjeno do poslednjeg mesta… po dvoje na stolici stoje, podesti zakrčeni, prolazi začepljeni, ali navijači samouvereni, nasmejani i nestrpljivi da prožive još jednu pobedu i daju sve od sebe i svojih dlanova i grla, da se prestigne atinskih -9.

Izlazak igrača Marusija na zagrevanje dočekan je frenetičnim i zaglušujućim zvižducima koji su igrače atinskih crno-žutih zaista “takli”. Ali, umesto preplašenosti i zebnje, na njihovim se licima dala primetiti iskrena reakcija oduševljenja doživljenim čudom, o kome već godinama bruji košarkaška Evropa, i nanjima je primetan bio udar adrenalina, od koga su počeli da skaču jedan na drugog i da se bodre, i već tad je postalo jasno da će ova utakmica biti jezivo teška za igru i da će za pobedu biti potrebno mnogo truda, znoja i borbe.

Utakmica je bila očekivano teška i pre bi se mogla opisati kao rovovska bitka dva predana košarkaška stratega čije su zamisli igrači disciplinovano sprovodili u delo ne gubeći koncentraciju ni fokus na zacrtani cilj, sve vreme meča vrebajući i neštedeći se u izgaranju. Taktičko nadmudrivanje dva trenera ipak je zasenila borbenost i predanost igrača oba tima. Prštalo je na se strane… pod koševima rat… guranje, štipanje, laktovi, blokovi… tvrdo, muški, beskompromisno… bacanje po parketu (gde je Aleks dokazao da je nekad bio golman, a Bo i Lee da su se navukli na Partizan), pogibija za svaku loptu, borba za svaki posed i svaki pedalj parketa.

Marusi, kao retko ko do sad, nije podlegao atmosferi u kojoj su se prastravljivale i najhrabrije i najodvažnije evropske ekipe. Njih kao da je grobarski huk dodatno motivisao da istraju u onome zbog čega su došli u Beograd, i za šta su se spremali najmanje nedelju dana… da odnesu dva „ko kuća“ velika boda, koja bi njima značila siguran prolaz dalje. Kao posledica pozicije u kojoj nisu imali ništa da izgube a u kojoj su mogli mnogo da dobiju, Marusijanci ulaze u meč rasterećeno i samim tim veoma sigurno i samouvereno. Šutiraju skoro pa nepogrešivo, odrađuju uigrane napade vrlo precizno, deluju kao veoma kvalitetna, uigrana i odgovorna ekipa… i za sve sinoć prikazano (kao i za neosporni uspeh u ovogodišnjem nastupu u EL) bivaju nagrađeni aplauzom beogradske publike, što je malo kome pošlo za rukom.

U odbrani su igrali plitko, zgusnuto pod košem,. Sprečili su protok lopte, spuštanje na Marića (po meni uz dozvolu sudija, preagresivno i sa puno batina), sprečavajući prodore i provocirajući šut Partizana za tri poena, koji je proradio tek u završnici meča. Takvom postavkom igre su i sprečili da se Partizan razmahne u svojoj najjačoj odlici– skoku u napadu, pa je i uobičajeno veliki broj koševa iz drugog i trećeg napada, sinoć izostao.

Napad Marusija je većim delom funkcionisao perfektno, pogađali su mnogo šuteva iz pozicija koje su ostvarivali dobrom napadačkom igrom, besprekorno odigravanjem postavljenih napada, sa puno kretnji, trčanja, blokova i nesebičnosti, ali i hrabrosti da se šutira i tako poništi većim delom odlična i angažovana Partizanova odbrana, dovodeći pri tom navijače do ludila fantastičnim procentima pre svega za tri poena.

Pelekanos se nadavao trojki za rekord svoje karijere, i po broju pogođenih i po procentu uspešnosti, a i kada bi smo uspevali da ga zaustavimo, pojavio bi se i „trpao“ Kajmakoglu. Amerikanci Kejz i Lukas vrlo dobri i prilično nezgodni  u oba pravca, a eks Cibos Homen, posebno „napaljen“ zbog prošlogodišnjih frustracija, tukao je pod koševima kao lud demonstrirajući svoju sirovu snagu, al’ istini za volju, pogađao je i neke vrlo teške šuteve koje prošle godine ne bi pogodio ni slučajno, ni na treningu, a kamoli u ovako važnoj utakmici.

Barcokas je dokazao da je jedan od najtalentovanijih evropskih trenera pred kojim je velika karijera. Njegova ekipa je jedna od najuigranijh i najkompaktinijih koje smo gledali u Beogradu, iako je konkurancija bila zastrašujuće jaka.

Sa druge strane, Partizan je, nažalost, igrao koliko mu je protivnik dozvolio, što je ove godine u Pioniru posebno, vrlo redak slučaj. Primetno je bilo da je zbog niškog umora izostao onaj poznat i prepoznatljiv deo utakmice kada Partizan ubrzava do maksimuma i lomi protivnika bez obzira o kome da je reč. Bilo je sinoć takvih momenata u igri, ali ne u kontinuitetu i zato je po mom mišljenju izostalo prestizanje minusa iz prve utakmice. Bo Mekkaleb i Lorens Roberts, pružili su odlične partije, prikazali zavidan nivo zalaganja i borbenosti, preuzimali odgovornost na sebe u prelomnim trenucima, i apsolutno opravdali svoje verovatno najviše ugovore u timu Partizana. MVP regularnog dela Aleks Marić, je takođe odigrao prilično korisno, pogotovu kad se u obzir uzme da je još u periodu reinstalacije u sistem, i kad se zna koliko je batina sinoć popio od pregrubih dugajlija u crnim dresovima. Jan Veseli nije ponovio partije kojima je oduševljavao dok se Marić rehabilitovao, ali je pokazao kvalitet, odigravajući zrelo i pametno, pouzadno u odbrani i skoku, sa malo grešaka, i koristeći svoje prisustvo na parketu da odvuče pažnju na sebe i time pomogne saigračima da lakše dođu do poena. Kecman, Božić i Vraneš nisu briljirali, ali su se svojim doprinosom značajno ugradili u sinoćnji uspeh. Rašić mora i može bolje, baš kao i Braca Milošević.

Pritisku sa tribina odolele su i sudije na čelu sa glavnim šturmfirerom Jungebrandom koji se arijevskom nadmenošću, zalizan kao da ga je „krava pre utakmice po glavi polizala,“ ironično kezio dok su Partizanove tribine i klupa “penili” na mnoge perfidne odluke koje je narandžasti trio donosio, i čime su Partizan sinoć uskratili za prednost domaćinskog suđenja. Tolerisana je gruba kontakt igra, prebijanje i agresija na Mariću, a u mnogim situacijama nisu svirani faulovi i koš faulovi nad iskusnim igračima Partizana u situacijama u kojima se podrazumeva da se domaćinu to obavezno dosuđuje.

Razlika iz prvog meča nije prestignuta, iako se u jednom trenutku učinilo da je moguće i da je ostvarivo. Ali uzevši sve u obzir, navijači Partizana, pa čak i oni najoptimističnije pre utakmice, moraju da budu prezadovoljni ovom veoma važnom pobedom. Ostaju još dva meča, protiv sad već bivšeg šampiona Evrope PAO-a u Pioniru, i verovatno budućeg, strašne i za osvetu spremne Barselone u Blaugrani. Jedna pobeda u ta dva meča skoro sigurno overava plasman u 8 najboljih, a koliko će teško da bude ne smem ni da zamislim.

Ali zahvaljući nenormalnim rezultatima koje su Dule i družina ostvarili u ovoj sezoni, verujem da će se ova faza privesti uspešno kraju, i da ćemo uživati u četvrtfinalnim okršajima ko god bude imao nesreću da izvuče beogradski Partizan.

Željko Ilić, 04.02.2010.

Pre par dana začuo se reski zvuk telefona u prostorijama našeg kluba. Sekretarica je podigla slušalicu i začula muški glas koji je na odličnom engleskom zatražio Duleta Vujoševića. Na njeno objašnjenje da Dule ne govori engleski, sagovornik je uzvratio da ni španski, ni italijanski nisu problem i da će se svakako sporazumeti. Nakon minut – dva, Dule se javio.

Gospodin je iz Eurolige i  pita da li je moguće da pošalju mladog i (po njima) perspektivnog trenera Paskuala, sa svojim timom, na jedan košarkaški ispit. Po mogućstvu da akcenat bude na odbrani. Dule je pogledao u planer i rekao: “Nikakav problem, imamo slobodan termin, pišite – treći februar”.

Te 2010, trećeg februara, mladi “učenik” se obreo u Beogradu. Pun sebe, uz instrukcije iz EL, spremio se baš na sve, pa je čak rešio da doskoči učitelju- na pripremama je puštao buku sa razglasa, kako bi se njegovi igrači privikli na atmosferu beogradskog Pionira i ispit prošao što bolje

Jedno su planovi, drugo je realnost! Prvih par minuta, serija 10:0 za pulene profesora Vujoševića i sve pada u vodu. Panični tajmaut i pokušaj da se situacija nekako smiri i vrati na početak. Stanje se donekle primirilo, ali se razlika nije bitno smanjivala. Na svaki dobar napad, profesor je imao još bolji odgovor.  Na svaku učenikovu odbranu, išao je ubitačniji napad. Poslednje sekunde poluvremena, napad Duletove ekipe, planski odigran na mladog igrača sa brojem 19 (koji se, po svoj prilici, do sada nije prvi put ni obrijao) i lagano polaganje lopte, prevršilo je svaku meru. “Učenik” je kiptio od besa, mada ni njemu samom ne beše jasno na koga.  Na poluvreme je njegov tim otišao sa mizernih 24 poena. I najbolji statističari teško nađoše kada se to poslednji put desilo. “Učenikov” glavni adut  Navaro bio je izgubljen na terenu. Uporno je ponavljao nešto nerazumljivo, nešto poput: “perabožić-perabožić-perabožić”. Ko bi ga znao šta to znači?

U svlačionici profesor Vujošević odlučuje da malo uspore igru u napadu i daju šansu mladome treneru, kako se gost ne bi suviše deprimirao: “Da im damo još jednu šansu, ipak su gosti. Neka povedu, a posle da držimo drugi deo časa”. I u jednom trenutku došla je Barselona do + 9. Mladi se trener već poradovao, neshvatajući šta se zapravo dešava, zamišljao je još jednu desetku u indeksu, i to kod najtežeg profesora.   Neće to zadugo. Dule daje “čudan znak” igračima na terenu: “Momci, dosta je bilo, igrajte košarku”! Kao kula od karata, pred očima mladog trenera, ruši se svaka nada. Igračima Barselone nestaju lopte, prave se faulovi u napadu, “nosi” se lopta. Pionir ključa, a igrači shvataju šta znači “grotlo” i da ih  nijedno ozvučenje ne može pripremiti za ovako nešto. Igrači Partizana pak zakucavaju, daju trojke, bacaju se za svaku loptu, prosto urnišući protivnički tim. Iskusnom oku profesora Vujoševića nije mogao promaći očaj mladog trenera, pa rešava da ipak  produži čas! Pušta da utakmica ide u produžetke iako se, do sada, to retko kada dešavalo. Kao po običaju, kreće se blago, da “učenik” utvrdi gradivo, pa sve jače, jače….

Na + 1 za Partizan i dvadesetak sekundi do kraja mladi učenik sastavlja pakleni napad, sa namerom da poslednjim šutem kruniše svoj rad. Sprema i dve varijante – za slučaj da profesor naredi pravljenje faula i za slučaj da granitnom odbranom, čovek-na-čoveka, pokuša odbranu. Ali za ono što će uslediti “učenik” nije imao odgovor. Istina, teško da bi iko imao. ZONA!!! Igrači Barse su izgubljeni. Lopta dolazi do igrača do koga nikako nije trebala doći. Pravi grešku u vođenju. Dupla! Profesor odmahuje sudijama da i to puste. Šut! Lopta izlazi iz obruča. Poraz… Jedini mogući ishod. Poraz!

Učenik je pao na ispitu! Neželevši da prihvati da nije položio, ponesen emocijama, počinje raspravu sa profesorom i komisijom koja je nadgledala regularnost polaganja. Profesor mu sa očinskom mirnoćom objašnjava da mora shvatiti da se tim ne pravi od 30-40-50 miliona “nečega”, uvežbanih 4-5 napada i 2 odbrane. Tim se stvara vežbom, radom i prolivenim znojem.

Mladost retko kada sluša savete iskusnih! Umesto shvatanja profesorovih reči on se svadjao sa komisijom:

- “Niko mi nije rekao da je u poslednjoj odbrani moguće postaviti zonu.”

- “Toga nema u visokim udžbenicima košarke, ali ima u bukvaru, kada su se učile osnovne stvari.”

- “Niko mi iz EL, kada su mi davali instrukcije, nije rekao da treba da sprema i gradivo iz osnovnog košarkaškog obrazovanja.”

- “Nije ni trebalo, to si morao znati! Umetnost leži u jednostavnosti!!!”

Predsednik komisije, iskusni Luiđi, sleže ramenima i završava raspravu:

-“Da li sam ti ja slao uputstva? Nisam. Žali se Euroligi…”.

I žalio se… Utučenog i bolno svesnog da ispit nije položio, žalba ga nije utešila! Da li će mu Euroliga dodeliti toliko željenu desetku, više nije ni bitno. Praktični deo, za njega i dalje ostaje neprelazan, a profesor Vujošević neko ko će još puno predavanja održati…

…u istom dresu naravno!